СРПСКИ
РОМАНТИЗАМ

Јован Јовановић Змај - Родољубива поезија

Родољубива поезија Змајева представља одговор на стварне проблеме и савремена питања, на актуелне идеје, слободе, правде, просвете, књиге, Српства. Она је одмјерена и рационална, трезвена али снажна; нема у њој национализма али има велике љубави према земљи, народу, Српству. Родољубље је присутно у Ђулићима и Ђулићима увеоцима, у мисаоним пјесмама и пјесмама за дјецу. У најбоље родољубиве пјесме убрајају се: Вила, Три хајдука, Дед и унук, Дижимо школе, Ја бих био, Светли гробови. За схватање суштине Змајевог родољубља карактеристичне су Вила и Ја бих био. Вила види српску неслободу као невеселу, мрачну ноћ у којој "једна лепота девојка" јадикује што је остала сама јер "што би мушко, то ми изгинуло, / што би женско, то ми пресвиснуло". Бог је једини чуо ово јадиковање и

Тако траје неколико дана,
Од туге је косу распустила,
Од жалости лицем побледела,
Сузе су јој рухо обелеле,
Од тежње јој поникоше крила -
Те се ствари у горици вила.

Ово је објашњење настанка виле, али то није тема пјесме. Слика настанка виле јесте објашњење како се јавила снага која је покренула Србе на борбу против петовјековног ропства:

Ево скоро пет стотин` година
Откако се сузи и крвави,
Гора нам је рађала јунаке,
Невоља им груди челичила,
А вила им ђорде наоштрила,
Па се славно бише и бранише.

Она је пјевала "српски и јуначки", слијепцу удесила гусле које веселе душу, мртвима славу подижу, живе храбре. Поента је у посљедњем стиху: "Благо оном ко се чему нада".

Пјесма Ја бих био настала је под утицајем устанка 1875. године. Пјесников идеал је да буде пјесник мира јер то прија његовој души, мрска му је војна труба, грози се туђих суза. Стих "Ја бих био песник мира" понавља се пет пута и сваки пут се објашњавају разлози зашто и како - то је срећа, братство, човештво - срећа не само појединца него свих.