Laza Kostić je

Laza Kostić je, kažu, oblačio belo odelo pre nego što bi seo da piše. Stvaralački čin je morao biti svečan, slika je morala imati barokni ram. Možda je to belo odelo analogon onom žutom prsluku Teofila Gotjea, kao što je Lazin elitizam prizivao dendizam Bodlerov. Kako god da je, u velikim očima malih palančana kostim pesnikov nalikovao je ludačkoj košulji koja, po dosta proširenom mišljenju, ovom "bezumniku" najviše priliči. Zbilja nije znao meru, nije voleo razboritost, ni zdravu pamet. Nije hteo da ide "za utrenikom, za batom i vikom svetine", vazda je hodio svojim putem, ili stranputicom.

Nema zagonetnijeg pisca u srpskoj književnosti; niko nije živeo u takvom neskladu sa svojom okolinom niti u takvom skladu sa svojim delom. Sve što je stvorio sazdano je od suprotnosti i protuslovlja, od paradoksa i kalambura, igre reči i jarkih metafora, disparatih slika i blistavih poređenja, mutnih refleksija i smelih ideja, od preoznačenih i izmišljenih reči, od radosti i ogorčenja, od besa i besova, od neizlečive sete i dubokog osećanja poraza, ovog zatočnika vremena prošlog zagledanog u vreme buduće.

Evropljanin i Helen

U tom trezoru antinomija, mudrosti i lepote ima svakakvih adiđara, samo nema suza, nema plača. Ima tek malo nežnosti, i još manje naglašenog bola. "Ne dršće titan", njemu ne priliče jadi smrtnika.

Ovaj premoćni Evropljanin i odocneli stari Helen kretao se "po svemiru, po sveširu", između Homera i prvog "bogočoveka" Empedokla, kao između Getea i Ničea. Znao je sve velike, stare i nove evropske jezike, prevodio i pisao na njima. Poznavao je najveće umove svog veka, izučavao estetiku, filozofiju, istoriju i pravo, pratio moderna duhovna strujanja i usvajao nove ideje, a bio opsednut antikom i davninom. Svašta je znao, samo nije znao šta će sa tim znanjem, kao da nikome drugom u Srba ono nije trebalo. Zbog tog znanja, koliko i ćudi, više su ga ismevali i mrzeli nego mu se čudili i divili, a najmanje su ga voleli. A ni on nije padao u svačiji zagrljaj.

"Osaman u seljeni" nikog nije milovao, niti se umiljavao saputnicima ni čitaocima. Više se rugao, više šibao, a znao je da onog što govori istinu niko ne voli. Hristos nas je "naučio kako treba da se volimo, a svet ga je zato ubio". Nije bio rodoljubac ni slavjanofil. Iako je o sudbini svoga plemena pisao mnogo i mislio možda mudrije nego njegovi uvaženi savremenici. Tu je bio realist. "Ne veli(m) da valja razbiti gusle: neka malo vise o klinu... Motikine pobede preživeće navek jataganove".

Sputan "seljenskom studi" palanke, otrovan gorčinom života i sveta, Laza Kostić odista živi između sna i jave. U svoju pesničku "pletisanku" upleo je toliko raznovrsnih i raznobojnih niti da to pletivo niko ne može rasplesti ni razmrsiti.

Stihovi su "samo mošti naših snova". A Laza je, uz Njegoša, sanjao najlepše srpske snove. Magične stance njegove labudove pesme "Santa Maria della salute", možda najlepše poeme ispevane na srpskom jeziku, ispletene su sve od samih evokacija i snohvatica.

Ukrštaj sna i jave

Evo samo jednog od tih ukrštaja sna i jave.

Stari gospodin, tako ćudoredan, sa terase venecijanskog hotela posmatra jednu crkvu i, kao latinski retor, uporno ponavlja njeno ime, a eho tog glasa i savršeni oblici bogomolje evociraju lik i čari jedne mlade žene "milosti pune", dok, negde iza njegovih leđa bdije druga, njegova venčana i vrla žena, čije je ime – avaj – "antinomično": Julija – ali – Palanački. Ovaj "amoralist" ne zna za greh, ili "paganin" s nama ne deli hrišćanske nazore i poimanje morala. Dok gleda crkvu, on kajan ljubi prečiste skute Deve Marije, a u oživljenim snovima razvija romantičarsku bajku o mrtvoj devi, u kojoj je između njih dvoje "sve k’o u muža i žene", osim "nesvesti tela".

Ovde, ipak, nije prevladao hrišćanin nego esteta i "dijalektičar", možda Heraklit Mračni, ili "Alef" iz "Otkrovenija" svetoga Jovana luda ili mudra glava – "početak svega, dušin neimar", "S ove glave sa lude" dolaze gotovo sva postradanja i vaznesenja Laze Kostića.

Nemoguće je utvrditi sve "dijametralno uskosne sile" koje su tvorile njegovu "armoniju sfera", a samo se slutiti može koliko su pesnika lično razdirale. Možda je te raskole i provale u nedrima ovog zatočnika prošlosti i vesnika budućnosti zaklanjalo ono gospodsko odelo koje je na početku spomenuto. Njegova belina je zaslepljivala one što su ga gledali razrokim očima – da ne vide ono što je uistinu bio. Možda je to Laza i hteo?

Kako je Laza Kostic uzeo ulogu navodadzije u namjeri da ozeni svog prijatelja Nikolu Teslu

....Pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem:

Hoću da Vas oženim!

... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

- To nije svetitelj.

- Nego?

- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

- A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.

Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: NJen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...

Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.

Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslažu Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj Laza Kostić..."

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.

Pisma iz manastira Krušedol

Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostic je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krusedola;

--------------------------------------------------------------------------------

„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.

Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.

Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: NJihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio... Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete..."

Smrt Lenke Dunđerski

Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:
„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše al i najžalosnije.

A ja sam ostavio ženu - još prije Lenkine smrti - upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?

Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.

Vinaver je pisao:

„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."

Prema svemu se moze suditi da Laza Kostic nikad nije ni bio covjek u vlasti tjelesnog bezakonja, jer je ocito da nije cesto mijenjao "pasnjak". U svakom slucaju, nije bio "ljubavnik kvantiteta" i "romanticni eksploatator", kako se s pravom reklo o zavodniku DJakomu Kazanovi. Kostic je imao nesrecu (ili srecu, ko ce to znati!) da se pod starost zaljubi beznadezno u beznadeznost. Prije te fatalne, predsmrtne zagledanosti, prva njegova vazna ljubav za koju istoricari znaju zavrsila se smrcu djevojke, 1862. godine, kad je Kostic imao dvadesetjednu. Sljedeca se udala za drugoga, a treca za trecega (1871. godine). Izgleda, one su na vrijeme shvatile i prakticno, s majkama, razmotrile pustopasnu prirodu ovoga genija, i utekle stabilnim ljudima, mozda malo bezbojnim ali postojanim. NJegov veliki prijatelj i dobrotvor, "dupli doktor" (medicine i knjizevnosti), Milan Savic, tvrdi da je Kostic u mladosti vise puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strasno". Bilo je to "platoniceski", dakle gotovo nesto kao od sale. Ali, onda je dosla Ona, Jelena-Lenka Dundjerska (Milan Kasanin pise da je bila "devojka izvanredne lepote", drugi domecu da je bila i "pomalo cudna"), kcer najimucnijeg covjeka u prebogatoj Vojvodini. Pjesnik ju je upoznao 1891, kad je njoj bila dvadesetprva a njemu beznadezna pedeseta godina. S njom je dosla i legendarna pjesnikova kriza, drama dostojna da ostane vjecita. Bojazan Kosticeva u vezi s tom premladom djevojkom bila je mnogostruko osnovana: nije on smio ni da pomisli na zenidbu i brak, zbog nepremostive razlike u godinama. Morao je da sumanuto bjezi od tog nemogucnog rjesenja, pa se cak i okumio s njenim bratom Gedeonom, da bude bar spoljni clan njene porodice. Ostalo mu je jos samo da s Lenkom Dundjerskom ostvaruje misticko jedinstvo, i potom snovi kad je iznenada umrla, od tifusne groznice (u dvadesetpetoj godini, 1895, u Becu). Tada se drama jedne ljubavi koja satire, i koja se moze ostvariti iskljucivo u nebeskim sferama, pretvara u pravu tragediju. I inace potpuno usamljen, ojadjen i nesredjen, poceo je da sve vise tone u sebe i da sebi zeli sto skoriju smrt (vjerovao je i nadao se da ce umrijeti u sezdesetsedmoj, 1908, i "prebacio" se za dvije godine). Izgleda i kao da je smrt Lenkina bila nekako "psihosomatska", jer se dogodila u isto vrijeme kad se Kostic ozenio Julijanom Palanackom, koja ga je pasji vjerno cekala punih dvadesetpet godina. Tako se prizemljio taj veliki orao koji je pao satrven od samoga sebe i svojih teznja, i tada je njegova misticka veza s mrtvom Lenkom presla u velicanstvenu halucinaciju kakve nema u cijeloj knjizevnosti svijeta. To je cista zaumnost, neka vrsta onirickog bezumlja i zemaljskog kosmara.
"Zar meni, starcu, takva divota?"
Nikakav paralelizam izmedju Lenke i Kosticeve supruge Julijane, Julce, nije mogucno uspostaviti a da ne naskodi i ne naudi dobroj zeni obicnih osobina (kad su se vjencali, i kad se njen licni genij konacno skrasio, njoj je bilo 46 a njemu 54 godine). Julca je bila "do dirljivosti dobra i predobra zena", ali nije mogla da "nadomjesti" Lenku i njeno uzasno odsustvo. Ta dobrodusna Somborka mogla je da ga pobijedi samo "cistim i u potpunosti njemu posvecenim zivotom", ali u njihovoj kasnoj vezi, prirodno, nije moglo biti mnogo "misterije". Julijana je svoga raspustenog genija prvi put ugledala u nekakvim svatovima, i otada ta zacarana djevojka vise nista nije vidjela do njega, iako ga je srela dvadesetpet godina prije njihovog vjencanja. Dotle je energicno odbijala prosce, kao Penelopa, koji su jurisali i na miraz i na kapiju njenog bogatog, prebogatog doma, a nikome nije govorila koga to ona ceka. Genij joj je konacno dosao u kucu, pod starost, a to njena majka, razumljivo, ni najmanje nije voljela: njena jedinica udala se za "starca" (iako ni njena kcer, svakako, nije bila bas u prvoj mladosti), boema, kockara koji je rasuo veliko bogatstvo. Usunjao se porebarke u kucu svoje zene, a imanjem i velikim bogatstvom gospodarila je njegova tasta od cijeg jezika je odmah pobjegao u manastir Krusedol, i vratio se u Sombor i u zeninu kucu tek kad joj je majka umrla. Kostic je postovao i volio tu svoju zenicu, ali medju njima u tim godinama nije bilo burnog organskog jedinstva (smije li se ovdje primijeniti misao Petronija Arbitera da je potrosena strast strasna dosada?). Godinama on uopste nije osjecao da se ta "otmena, bogata, lepa i cestita somborska devojka" smrtno i odavno zaljubila u njega, pa su na to morali da ga upozore rodjaci brizni zbog njegove sudbine, poznanici i prijatelji. Zapravo je njega ozenila starost, i to ne govori dobro o odluci genija da se tako ozeni i skrasi. Smjerna Julijana (pisao joj je pisma koja je pocinjao ovako: "M.d. J", "Moja draga Julo"), bila je presrecna sto je uopste docekala svoga genija, sto ga je mogla nazvati svojim, i mirno umrla u Becu, 1909. godine. Iduce godine vec, i njen Laza je zamijenio prolazni i propadljivi svijet nepropadljivim, i takodje u Becu (kao da je Bec grad smrti za Kostice i Dundjerske!). Otisao je L. K. zauvijek tamo "gde svih vremena razlike cute".

Dok je Julijana lezala smrtno bolesna, mrtva Lenka "odlucuje" da u snu posjecuje velikog pisca kao da je ziva, a on - sustinski vise ne razlikujuci san od jave i ziveci ostatke svoga tragicnog zivota bez nje, u "beznjenici" - zapisuje odmah poslije budjenja svoje snove u dnevnik koji drzi pod kljucem. Pisao ga je na blistavom francuskom jeziku (za to jamci poliglot Kasanin, koji je Dnevnik i preveo, a L. K. je znao cak osam jezika), da ga ne bi desifrovali ukucani ili nepozvani - prije svih, naravno, tasta i Julca. "Nikakav hriscanin, sav paganinon, zamislja raj ne kao bestelesni svet duhova nego kao culan svet, kao nastavak ovozemaljskog zivota u kome ga ceka ljubav", pise Milan Kasanin o Kosticu.

LAZA KOSTIC....

...Ujedared zasusta kroz nase redove. Evo Laze Kostica. To je Laza Kostic! Svi se okrenemo i ja videh visokog, mladog, golobradog gospodina crne bujne kose koja se nemirno spustala. A Laza je vise gledao u zensku pri-pratnju nego u ikonostas. Laza Kostic. Pesnik i profesor novosadske gimnazije. Nacionalni borac. Perjanica Svetozara Miletica. Predsednik varoskog suda. Laza Kostic uvek spreman da bude mlad ili da luta po tudjoj mladosti.. Njemu je bila vec pedeseta godina, njoj tek dvadesetprva. Lenki Dundjerskoj, cerki najimucnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dundjerskog. U pedesetoj godini cak se i Laza Kostic plasio da zapocne nov, uzbudljiv, zaljubljen zivot sa trideset godina mladjom devojkom. Zadovoljio se njenim prijateljstvom, voznjom kocijama po gradu i slusanjem klavira. I dubokom patnjom koja nije znala za milost. I koja bi pocinjala negde u sumrak dok Lenka sanja u svojoj devojackoj sobi. Da bi nekako zaboravio Lenku, Laza se zeni najbogatijom mirazdzikom Julkom Palanacki. Medjutim, Laza uopste nije morao da se zeni da bi se odvojio od Lenke. Lenka Dundjerski preminula je u Becu od tifusne groznice. Njoj u cast, zivotu u spomen, Laza Kostic napisao je "Poslednju labudovu pesmu" ... (izbor: ZORANA KOVAČEVIĆ) BACK