LIKOVI

Hans Kastrop je dvadeset trogodisnji inzinjer parobrodstva iz hanburga. Po preporuci svog ljekara , poslije zavrsenih ispita dolazi do tronedeljni odmor u sanatorijum Berghor u Davosu u Svajcarskoj. U ovom sanatorijumu je i njegov rodak .Hans Kastrop je sacuvao samo blede uspomene na svoj prvi roditeljski :oca i majku jedva da je znao. Oni su umrli u kratkom razmaku izmedu njegove pete i sedme godine,prvo majka sasvim slucajno u iscekivanju porodaja.Hans Kastrop , otac malog Hansa, je vrlo nezno voleo svoju zenu , a ni sam nije bio od najjacih i nije mogao sa tim da se pomiri . Dobio je zapeljenje pluca i poslije samo pet dana , provelo je sirice , Hans Kastrop u kuci svoga dede u jednoj kuci na Esplandi.Medutim , i Djed je poslije umro od zapeljenja pluca i brigu o Hansu je poveo njegov ujak , konzul Tinapel. Bas zbog ranog gubitka Man za svog protagonistu kaze “HANS KASTROP NIJE BIO NI GENIJE NI GLUPAK . . . . . . . . . .I TAKO JE IPAK NEKAKO BIO OSREDNJI IAKO U Jednom NEOBICNO CASNOM SMISLU .”Sto se tice njegove karijere u skoli , morao je da ponovi po neki razred.Ali , njegovo porjeklo ,gladjenost i dar za matemetiku,iako lisen svake strasti ppomogli su mu da napreduje.Za studije se odlucio iz prostog razloga, sto je sebi htio da da vise vremena da razmisli sta bi voleo da bude.Nije volio rad,ako ga je sa dubokim religioznoscu postovao i otvoeno je priznavao da vise voli slobodno vrijeme, nicim optreceno, rad mu jednostavno nije prijao.Izabrao je poziv “koji bu mu dopustao da nesto znaci i pred sobom i pred ljudima”.Svoj poziv Kastori je visoko cijenio i nalazio da je doduse vraski komplikovan i naporan, ali zato iznvaredan, vazn i velicansven poziv.Hans Kastrop je dvadeset trogodisnji inzinjer parobrodstva iz hanburga. Po preporuci svog ljekara , poslije zavrsenih ispita dolazi do tronedeljni odmor u sanatorijum Berghor u Davosu u Svajcarskoj. U ovom sanatorijumu je i njegov rodak .Hans Kastrop je sacuvao samo blede uspomene na svoj prvi roditeljski :oca i majku jedva da je znao. Oni su umrli u kratkom razmaku izmedu njegove pete i sedme godine,prvo majka sasvim slucajno u iscekivanju porodaja.Hans Kastrop , otac malog Hansa, je vrlo nezno voleo svoju zenu , a ni sam nije bio od najjacih i nije mogao sa tim da se pomiri . Dobio je zapeljenje pluca i poslije samo pet dana , provelo je sirice , Hans Kastrop u kuci svoga dede u jednoj kuci na Esplandi.Medutim , i Djed je poslije umro od zapeljenja pluca i brigu o Hansu je poveo njegov ujak , konzul Tinapel. Bas zbog ranog gubitka Man za svog protagonistu kaze “HANS KASTROP NIJE BIO NI GENIJE NI GLUPAK . . . . . . . . . .I TAKO JE IPAK NEKAKO BIO OSREDNJI IAKO U Jednom NEOBICNO CASNOM SMISLU .”Sto se tice njegove karijere u skoli , morao je da ponovi po neki razred.Ali , njegovo porjeklo ,gladjenost i dar za matemetiku,iako lisen svake strasti ppomogli su mu da napreduje. Za studije se odlucio iz prostog razloga, sto je sebi htio da da vise vremena da razmisli sta bi voleo da bude.Nije volio rad,ako ga je sa dubokim religioznoscu postovao i otvoeno je priznavao da vise voli slobodno vrijeme, nicim optreceno, rad mu jednostavno nije prijao.Izabrao je poziv “koji bu mu dopustao da nesto znaci i pred sobom i pred ljudima”.Svoj poziv Kastori je visoko cijenio i nalazio da je doduse vraski komplikovan i naporan, ali zato iznvaredan, vazn i velicansven pozivHais Kastori je imao plave oci ridje brove i ridjoplave obrve: bio je “Koljenovic” i njegovi sugradani su ga posmatrali ispitivacki, pitajuci se kakvu ce jos ulogu igrati . Kad je tek dosao u sanatorijum neprestno je naglasavao razliku “Vi ovde, Mi dole. . . : kao da se podsvjesno boji starenja.Iz istog razloga nije kupio krznenu vrecu nego cebad, jer vreca bi vec znacila ostajanje. Kastrop u prvim danima nije napravio nikakva poznanstva. Po svojoj prirodi bio je “nezainteresovan posmatrac”. Kasnije je upoznao ljude koji su sedeli za njegovim stolom, a od svih ljudi , na njega je najveci utisak ostavio italijanski knjizevnik, Lodoviko Setembrini. Radovao se sto ga ovaj covek poucava , opominje i pokusava da utice na njega.Kastrop je human covek, sa Joahimom posjecuje teske bolesnike i moribude.Njegova zelja da pomogne poticala je iz vise motiva, interes za medicinu i protes protiv egoizma koji je vladaobili su samo neki od njih. Najvaznije je bila njegova potreba da zivot i smrt shvati ozbiljno i da im oda postu. On je osudivao ljude koji su pod izgovorom kakvog lakog oboljenja dolazili u sanatorijum samo da uzivaju , zaboravljajuci da je i on dosao iz tog razloga , i da je on jedan od “ takvih “. Dok pomaze drugima Kastropa je osjecao kako mu se srce siri od srece, kako ga obuzela radost koja je pocivala na osecanju da je ovo sto cini korisno.Ubrzo njegovu paznju privlaci ljupka zena bademastih ociju (koja ga je posjecala na oci njegovog poznanika iz skole Psibislava Hipsa, koji mu je jednom ljubazno posudio olovku i koji je makog Hansa privlacio na neobican nacin, i macijeg hoda )koji u trpezariju ulazi uz zestok tresak vrata , sto kastropa strasno ljuti. To je Ruskinja , Klavdija Sosa , navodno udata zena. “Izvestan nedostatak samostalnosti stvorio je kod njega potrebu da cuje kako s trece strane potvrduje da je madam Sosa divna zena, a sem toga , ovaj mladic je zeleo da ga neko spola ohrabri, da bi se predao osjecanjima kojima su se neprestano borili njegov razum i njegova svest”. Iako je Hans Kastrop ocaran Klavdijom ne preduzima nista da je upozna .Medutim, dovoljno je bilo samo da pomisli na nju,pa da vec ima osecanje kje se slaze sa cupanjem srca.“U svakom casu svog razdrobljenog dana mislio je na nju, na njena usta, njene jagodice, njene oci, cija su mu se boja , oblik i polazu urezane u dusu, na njena opustena leda, na drzanje njene glave, na vratni prsljen,na prorezu njene bluze sa potiljkom,na njene ruke preobrazene pod najtananijim tilom . . . . s tim slikama bio je povezan strah, silno uzbudenje , nada koja se gubila u necemu neodredenom , bezgranicnom i potpuno pustolovnom, radost i strah bez imena, ali od koga se srce mladicko ponekad tako naglo stezalo .” Dakle, sustinu njegove ljubavi nije sacinjavala njezina sentimentalna seta. “To je bila dosta smela i neodredena varijanta te zaludenosti,mesavine jaza i vatre, kao stnje covjeka u groznici ili kao kakav oktbarski dan u ovim visinskim predelima :a sto mu je u stvari nedostojno, bio je zaljubljen i posmatrali su ga ironicno dok je on zanet i smeseci se strasno ,sa onom vrlinom u obraima gledao je ukoceno u izvesnom pravcu . . . . I njegova ljubav prema ovoj neobicnoj zeni ostalo je njema sve do jedne prohladne noci, kada je konacno skupio hrabrosti da joj pride preko cele sobe , i bas kao nekad Psibislavu , zatrazi olovku. To vece izjavljuje joj ljubav na francuskom, ali biva pristojno odbijen. Iduci dan madam Sosa odlazi u Dangeston, dok Joahim zuri u ravnicu i u vojsku, jer “ozbiljnost postoji samo dole u zivotu., Hans i ne razmislja o odlasku, pevajuci “Brebovi su stanist slobode “. On uziva u svojoj bolesi, bez posledica pomesanom sa odlaskom, osecaju bezgranicne slobode. Kad je Joahm odlucio da ode , Hans se prvi put uplasio. “Jer moguce je da ce me on ovde gore ostaviti samog”
To bi bilo u tolikoj meri ludo i strasno da osecam kako mi se srce ledi i nepravilno kuca, jer ako ovde gore ,ostane sam, onda je sa njm zauvek zavrseno, jer on se vise nikad nece naci put ravnice. Hans Kastrop se sam zavarava i odgada trenutak povratka. Berns ga je pregledao (kad je otpusti Joahima)i saopsto mu da je potpuno zdrav (vecina ljudi bi se u ovoj difuziji obradovala i jedva je docekala, ali kastrop nije zeleo da u nj veruje, odluci je da ostne sve dok ga Berns ne otpusti izlecenog ,a ne ovakvog kao danas)
Poslije dvogodisnjeg boravka u planini, Hans je stekao zatvorenu samouverenost jedne sredine sa posebnim shvatanjem. “Oni u ravnici mogli su samo da slegnu ramenima i da konacno dignu ruke od njega, a za njega je to znacilo potpunu slobodu od koje je njegovo srce malo pomalo pocelo da strepi”. Iz potpune otupjelosti koja je vec prelazila u razdrazljivost, Hansa je izvukla zelja da nauci da skija. Kad je Setembriniju saopstio svoju ideju, on je bio odusevljen, jer je to bio pvi pomak njegove duse u ustajaloj atmosferi Berghova : “Kakva divna ideja!Dve godine provesti ovde i biti sposoban za takvu ideju . Ah, ne vase srce je zdravo, nema razloga da covek ocajava radi vas . Bravo, bravo!Kastrop je naucio da skija zbog toga sto se u dusi stidio sto visoku planinu i snjeznu mecavu posmatra iz svog ugodnog zaklona, sa svog balkona. “ Skijnje mu je pruzalo zeljenu usamjenost ,najdublju usamljenost koja ga je stavljala u situaciji coveku strane i opasne .” U ogromnoj planin , okruzen mrtvom tisinom ,gde stlno pada snjeg , “Kastrop , dete civilizacije”, osecao se potpuno nesigurno, ali njegova cula i duh su bila davno navikla na takva osecanja, gore u Bergofu. On je sa nekom vrstom zadovoljenja osecao svoju krilatu nezavisnost,svoju slobodu skitanja. Za ono sto se desavalo u dusi Hansa Kastropa postojala je samo jedna rec : izazivanje. Jednom prilikom nasao se usred snjezne oluje i u groznici proivljava viziju raja, savrsenog ostrva, gde su svi zdravi, lepi, pametni i srecni. I krvavog rituala zrtvovanja. Ovde Man simbolicno naglasava da su u zivotu neophodni i sreca i patnja, da su neraskidivo povezani i da ne postoji odvojeno jedno od drugog. Jos pre vecere , Setembrini predlaze Kastropu da spakuje kofere i napusti Berghor, jer on nije bolestn i tu ne pripada. On ga nije poslusao. Kasnije ce mu reci “prekljinjem vas, drzite do sebe !Budite ponosni i ne morate da se utopite u ono sto vam je tude! Klonite se ove barustine, ovog Kirkinog ostrva:vi niste dovoljno Odisej da bi ste na njemu mogli nekaznjeno da boravite. Ici cete najzad na sve cetiri, vi se vec naginjete na prednje udove, uskoro cete poceti da glogocete cuvajte se.” Poslije sedam godina kod Kastropoa nastupa potpuna emocijalna otupjelost i otudenost od prodice, njegova sentimentalna osecanja bila su dovedena na nulu “Hans Kastrop je gledao oko sebe . . . . .video je samo jezive i podmukle stvari, i znao je sta vidi , zivot van vremena, bezbrizan i beznadezan, zivot aktivne raskalasnosti u stagnaciji, mrtav zivot.”I taj je zivot ostao takav sve do pocetka Prvog Svetskog rata, kada se Kastrop naglo budi , i kao u magli shvata da ne smije vise ni minuta ostati u sanatorijumu, pakuje svoje stvari i odlazi da se bori. Prosao je razlicita iskustva i od mlade i neformirane licnosti pronasao svoj put. Tragicno je sto je njegov “poziv” dimom ispunjeno ratiste i krvav borba. Na kraju, sam pisac kaze da je prica. ispricana zbog istorije , ne zbog Hansa, bezazlenog siroceta zivota, jer on nije bio jednostvan samo je morao proci kroz duboko iskustvo bolesti i smrti, da bi dostigao zdravlje i pamet. Smrt i bolest Mann je u “Carobnom bregu “ pokazao da je Evropska kultura samo naizgled zdrava. Sanatorijum je primjer predratne Evrope koja uziva u bolesti bez posljedica pomjesanoj sa neogranicenim osecajima slobode . Hansova fascinacija smrcu i bolescu dolazi i prije nego sto je postvljenja njegova dijagnoza, koju smatra vise oslobadajucom nego mucnom. U viziji snezne oluje, Man istice dvije pouke. Prvo istice neophodnu vezu izmedu zdravog i srecnog zivota, prikazanog vizijom raja, i smrti i bolesti koje ga cesto potpuno cine mogucim ,prikazano ritualom zrtvovanja u hramu. Druga pouka dolazi kroz sneznu oluju u kojoj Hans shvata da covek ne smije dopustiti da smrt preovladava njegovim mislima Man je smatrao da je ova preokupacija smrcu , na jednoj i zasljepljenosti koja dolazi usre nj, na drugoj strani, koreni bolesti predratne Evrope. Man koristi bolest kao nacin da podvisi Hansovovo iskustvo koje nije bilo moguce ni na jedan ni na drugi nacin bolest je sredstvo uvodenja Setemrinija i Nafte . Man koristi ove likove da suprostavi ideologiju optimistickog humanizma i pesimistickog apsolutizma na neocekivan naci . Kroz svoje uvijene argumente na kraju dodu do potpunog zakljucka potpuno drugcijih od onih koje bi ocekivali.Ali Man ih jasno karakterise kao sustinski povezane, kao dve strane istog novcica. Nijedan ne moze da postoji bez onog drugog, zato Setembrini prati Naftu kad se ovaj preseli u privatan stan, a njaihovi argumenti budu povezani, da cesto, dok suprostavljaju misljenja, pobijaju sami sebe. Sudbina svakog lika je takode pazljivo napisana, i predstavlja komentar na pogled na zivot ovih likova. Naftino samoubistvo za vreme duela naglasava destruktivnu sliku prirode apsolutistickog pogleda. Setembrinijevo apsolutisticko shvatanje jednostvno dovodi do razocarenja. Vrlo rano Hans je otkrio poremecaj vremena u Davosu,gde godisnje doba prolaze kao sedmice. I njegov sedam godina dug boravak izgleda kao jedno ljeto. I Nafta i Setembrini cesto raspravljaju o vremenu. Usporavanje i rasipanje vremena povezano je sa truljenjem i bolesnom prirodom Davosa, ali do gubitka osecaja za vreme delimicno zbog strogo regulisane dnevne rutine, zbog koje se jedan dan ne moze razlikovati od drugog. Man koristi tehniku lajtmotiva da poveze dogadaje iz proslosti sa buducnoscu,i obrnuto tako da su romanske ideje prisutne prisutne u svakom trenutku. Sloboda je bila najvisi romanticarski ideal Evrope 19.veka, ali Man pokazuje da takva apsolutna sloboda vodi samo do bolesti,haosa i smrti.

 

                                                                                                                                             POVRATAK NA NASLOVNU