BIOGRAFIJA

Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, 1813. godine. Na krštenju je dobio ime Radivoje pod kojim je u narodu bio poznat i docnije kao vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali.

Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš.

Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi i odveo u Cetinjski manastir 1825. da ga školuje i pripremi za naslednika. Stric je, ranije, za naslednika spremao Njegoševog brata od strica, koji se školovao u Rusiji, ali je ovaj više voleo vojsku i oficirski poziv. Tradicija je, međutim, bila da vladalac Crne Gore bude vladika, pa se i mladi Njegoš spremao za taj poziv. Školu je kratko vreme učio u Boki Kotorskoj, a posle mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića „Sarajliju". Posle stričeve smrti, 1830, Njegoš se zakaluđerio vrlo mlad i primio upravu nad Crnom Gorom. 1833 putovao je u Petrograd, gde je zavladičen. Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Na Cetinju 1834. godine počinje sa radom prva osnovna škola.Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umetničkih spomenika, ali i radi lečenja. Zimu 1850. proveo je u Napulju, teško bolestan.

Vladika se u proleće 1850. razboleo od grudne bolesti kojoj je uzalud tražio izlečenje u Italiji, i od koje je i preminuo 19 oktobra 1851. na Cetinju. Na tri dana pred smrt poželeo je poći ma samo i do Kotora radi lečenja ali nije imao ni toliko snage. Lekar po kojeg je poslato u Kotor je na pola puta primio vesti da je bolesnik već preminuo. Videći da mu se približava samrtni čas, pozvao je sebi narodne glavare, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Zatim ih je opomenuo da se pokore toj poslednjoj volji, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom Kotorskom. Po želji svojoj sahranjen je na Lovćenu.



                                                                                    

                                                                                        Nazad na početnu stranicu