Njegoš
se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih
kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Posle mu je učitelj bio Sima
Milutinović, koji ni sam nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša
razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene lepote i potsticao ga
na pisanje. On ga je verovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte.
Mitološki rečnik, naklonost prema arhaizmima i novim rečima, Njegoš je primio od
Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830ih godina imao
glas velikog pesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan deo
„Ilijade" je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je
bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo
u rečniku. Ukoliko je više pevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve
više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje delo, Gorski vijenac, uzvišenom
dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, delo je u potpunosti
samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika.
Pored
ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima
čitao najveće pesnike i mislioce.
Antid Žom je bio
Njegošev učitelj francuskog jezika.
1840. godine
angažovao je učitelja njemačkog jezika.Njegoš je počeo da piše još kao dečak. To su bile kratke i beznačajne pesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispevaneuz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pesama uneo pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Docnije, 1834., objavio je dve zbirčice pesama, gde ima i nekoliko pesama u kojima se već nazire genijalni pesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pesmama u kojima prevladava dubok i smeo misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu", „Vijerni sin noći pjeva pohvalu mislima" i „Oda Suncu". Ostale pesme pevaju savremena crnogorska junaštva i ispevane su sasvim u duhu narodne pesme. Njegoš je, u vreme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno voleo narodne pesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pesama u pomenutim zbirkama, štampao je docnije i dva kraća speva u istom duhu i razmeru: „Kula Vurišića" i „Čardak Aleksića". Godine 1854. je objavljena „Slobodijada", epski spev u deset pevanja, u kome se slave crnogorske pobede nad Turcima i Francuzima. Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pesme o novim bojevima crnogorskim ispevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je pre njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sledbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umetničko izražavanje i poslednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna dela: „Luča mikrokozma", „Gorski vijenac" i „Lažni car Šćepan Mali".Borbe između Crnogoraca i Turaka opjevao je u djelu ,,Glas kamenštaka”.
