Stvaralastvo
Njegovo
najznačajnije delo, napisano pre odlaska u Vajmar, bila je tragedija Götz
von Berlichingen (1773.), koje je ujedno bilo i prvo delo koje mu je donelo
slavu. Zatim je usledilo delo "Jadi mladog Vertera" koje mu je donelo
enormno veliku popularnost.
U periodu
dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je "Godine učenja Vilhema
Majstera" i prelepu pesmu "Herman i Dorotea" (u ovom epu, povodom
revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i
"Rimske elegije". U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je
"Fausta" ,"Izbor po srodnosti", njegovu
pseudo-autobiografiju "Iz mog života:činjenice i fikcija, opisao je
njegovo putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova, i seriju
rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost
i umetnost uopšte čim su se pojavila.
Kao
dopuna radu u književnosti Gete je dao značajan doprinos i naučnom radu. U
biologiji, njegova teorija uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke
nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti
kod ljudi.
Gete je
smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte
svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom
nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete,
odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj
rad i jednom prilikom je rekao: "To što sam ja jedina osoba u ovom veku
koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono
što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio".
U
razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je
bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi
bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što
mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni
klasičnu poeziju i umetnost - u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.
Geteov
duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom,
preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada
izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke
sklobode i elementarne snage (Dobrodošlica i rastanak).
Gete je
postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa - sila i
materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo
filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke pogove
kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih (Prometej). Ova
poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.
U to
vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda -
simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Sturm&Drang) javljaju se
slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli
pisati u prozi.
U Vajmaru
prestaje buntovništvo, i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u
prirodi vidi materinsku silu čovečansva. Priroda više nije jezovita, puna
neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske
sile su naklonjene čoveku (Putnikova noćna pesma, Pevanje duhova nad
vodama).
Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta (Božansko). Čežnja za jugom, za Italijom se ogleda u delu Minjon. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Bete je još od pokreta Sturm & Drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) je balada zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.
|
|
|
|
|
|