Прво систематско монументално грађење у Рашкој почиње од времена великог жупана Стевана Немање, у другој половини XIII века. Рашка српска држава постигла је прво политичку самосталност, а затим је добила и црквену независност од Византинаца. Њена територија проширила се на крајеве двеју Морава (река Сава постала је северна граница Рашке тек касније) до Јадранске обале. Као владар, Немања се у многочему почео угледати на сусједе, при томе је почео градити и монументалне црквене грађевине. Он је већ постао довољно економски моћан да би се у томе могао мјерити са сусједима. Средишња област око које се његова држава развила, називана је Рашка, зато и ми, цијелу групу споменика, која је у овоме крају саграђена у време Немање и његових првих следбеника, и која чини једну стилску целину, називамо &љуот;рашком&љуот; групом.

Даћемо прво хронолошким редом списак споменика које смо у ову групу уврстили. При томе ћемо се држати само оних који постоје и данас, макар и у рушевинама, од оних, пак, који су потпуно ишчезли, поменућемо само изузетно значајне.

Првих неколико грађевина саграђено је за време самога Немање. Према студеничком типику Немања је прво саградио цркву Св. Николе, а затим Богородице, обе у Топлици, док Стефан Првовјенчани помиње ове грађевине обрнутим хронолошким редом:

Црква манастира Богородице, у Топлици код Куршумлије, вјероватно обновљена старија византијска црква, око 1168-72. год.

Црква манастира Св. Николе, на истом је мјесту и приближно из истог времена.

Ђурђеви Ступови, код некадашњег Раса, данашњег Новог Пазара, саграђени су после 1168. године.

Студеница (велика црква Богородице), код ушћа на Ибру, саграђена је. као главна Немањина задужбина, између 1183-96. године.

Жича, код Краљева, саграђена је за вријеме Стефана Првовјенчаног, после 1207, а пре 1220. године.

Придворица, више Студенице

Хвостанска Богородица, код Пећи, помиње се 1219. године.

Ђурђеви Ступови, код некадашње Будимље (данас Иванграда), саграђени су за вријеме Жупана Првослава, синовца Немањиног, пре 1219. године.

Милешева, код Пријепоља, саградио је за вријеме краља Владислава, сина Стефана Првовјенчаног, око 1234. године.

Св. Апостоле у Пећкој Патријаршији саградио је архиепископ Арсеније (можда на остацима раније цркве), у другој половини XIII века.

Морача, на реци Морачи у Зети, саграђена је за вријеме кнеза Стефана, сина Вуканова, 1252 године.

Сопоћани, на извору Рашке саграђени су, као задужбина краља Уроша И, пред 1255. годину.

Градац, на Ибру код Рашке, саграђен је као задужбина краљице Јелене, жене Уроша И, око 1270. године.

Давидовица, на Лиму, саграђена је за вријеме Стефана Првовјенчаног, 1281. године

Ариље, на Моравици, саграђено је за вријеме краља Драгутина, 1296. године.

Мада историјски не припадају више овом периоду и мада двије од њих нису ни једнобродне грађевине са кубетом, ипак стилски, бар по обради спољашњости, остају у вези са њима још и ови споменици који су споља обрађени на романски начин:

Бањска, код Косовске Митровице, саграђена је, као главна задужбина краља Милутина, око 1313-15. године.

Дечани, код Пећи, саграђени су за време краља Стефана Дечанског и краља Душана, од 1327 до 1335. године.

црква манастира Св. Арханђела, код Призрена, саграђена је, као главна задужбина цара Душана, између 1343. и 1347. године - као и црква Св. Николе уз њу.

Тршка црква, код Жагубице, саграђена 1274. године, има доста стилских одлика цијеле ове групе

Бијела Црква, код Карана (саграђена за жупана Брајана 1332-7. године), јер и она има облик једнобродне грађевине са куполом.

Основне карактеристике свих, или бар највећег дијела, црквених грађевина рашке групе, састоје се у следећем: усвојен је облик једнобродне, засведене грађевине са једном куполом. Са западне стране се најчешће налази припрата, а уз бокове црквеног брода обично нека нижа одјељења (пјевнички трансепти и параклиси, односно капелице).

Мада је основни облик једнобродне грађевине са куполом постојао већ и на хришћанском оријенту, он је разнијен био нарочито у предроманској архитектури. У Рашку је дошао из Приморја, гдје има више примјера једнобродних грађевина са куполом. У почетку грађења Немањиног времена, тај тип још није био досљедно усвојен нити спроведен. Осјећа се и присуство и мајстора вичних византијском начину грађења и тек од зидања Студенице надаље он се дефинитивно развија у јасно издвојену варијанту, која задржава само његову основну концепцију али ствара од ње једну скоро оригиналну форму, са куполом на коцкастом постољу и са бочним пјевницама испод њега (у почетку су ту били мали улазни вестибили).

Спољашњост, нарочито фасаде, обрађене су, у мањој или већој мјери, на романски начин, тј. у стилу црквених грађевина какве је тада градио запад Европе, па и Италија са којом је стара Рашка имала преко Приморја тешњих веза. Ево како је изгледала, углавном, обрада те спољашњости: црквени брод био је засведен, али је свод био прекривен двосливним дрвеним кровом са оловом одозго. То је давало западној фасади забат са кровним вјенцем изведеним у средини у врх. Тај забатни зид је често излазио својом висином изнад крова као какав надзидак.

Олтарске апсиде су и споља и изнутра полукружне основе. Купола је, такође, чисто цилиндричног тамбура, али их има споља и полигоналних. Оно је било покривено оловом обично директно по облини свода, без дрвене подлоге. Кровни вјенац на куполи ишао је најчешће водоравно. Тај кровни вјенац састојао се од низа аркадица на консолама, како су то имале романске цркве у Приморју и у суседној Италији. Тај низ аркадица ишао је свуда ивицом крова, па и косо, тамо гдје је на забатима кров био кос. Ове аркадице имају обично једноставан испад, но, понеки пут је њихова пластика и удвостручена у испаду (Студеница, Сопоћани).

Површине фасада биле су равне, а једини украс су представљали пиластри, односно плитки стубови извучени из равни зида. Водоравних украса, нити било каквих подјела није било. Западни зид, као улазни, односно лице грађевине, био је најбогатије украшен. Тај украс се огледао у виду портала и често једног прозора изнад њега. На олтарској апсиди био је, такође, већи прозор, понекад и тродјелни (&љуот;трифора&љуот;).

Купола није никад излазила својим цилиндричним делом директно из крова, већ је споља између њега и крова увек био један коцкасти прелаз. Понекад тај прелаз није имао улогу типичног носача, него је био замијењен са четири зида која су требало да подигну куполу на што виши ниво.

Црква је свој западни део имала преграђен у припрату - &љуот;нартекс&љуот; - (као неко предворје које је имало своју функцију у вези са службом у цркви). Тако уграђена припрата, која је имала заједничку фасаду и кров са самом црквом, је одлика рашких цркава, по којем се најлакше препознају. Било је и спољних припрата накнадно дозиданих.

Најважнији нижи дјелови уз црквени брод били су проширења за пјевничке хорове уз простор испод кубета, тзв. &љуот;пјевнички трансепти&љуот; и мале засебне капелице - &љуот;параклиси&љуот;, уз западни дио црквеног брода или уз припрату. Понеке цркве уопште нису имале ове дјелове, а неке од њих имале су само поједине од њих. Најзад, код извјесних цркава та су нижа одјељења била покривена заједничким нижим крововима, што је цјелој цркви давало споља изглед тробродне базилике.

Из свега овога се примјећује инсистирање на спољашњости цркве. Наиме, првобитне грађевине су биле прилично ниске, са широком и ниском куполом, са релативно много простора у унутрашњости. Временом оне, међутим, постају све вишље и виткије, тако да силуета грађевине добија степенаст облик. То се нарочито истиче код Сопоћана и Дечана. Битно је напоменути да цркве својим димензијама ипак задржавају импозантност и монументалност, а не теже ка декоративности, која ће се испољити нарочито у Моравској школи.

Што се тиче конструктивних рјешења, као материјал за грађење се користио тесани камен, а врло ријетко цигла. За испуњавање зидова користио се ломљени камен. У декоративне сврхе, користио се малтер обојен у окер жуту, а на спољној припрати Студенице, на Жичи и цркви Св. Апостола у Пећи и црвеном бојом. Код неких цркава фасаде су озидане углачаним домаћим мермером. Код Студенице је тај мермер био бијел, код Дечана бијел и ружичаст, а код Бањске у три боје: бијела, црвена и плава.

Још један мотив при томе треба истаћи, а то је архиволта, односно фасадна, декоративна површина лука изнад врата и прозора. Она има понеки пут онај облик који се види чешће у Приморју, да је у тјемену шира, а у ослонцима ужа, што потиче од начина њене градње, одоздо на више. Сами отвори врата су увијек одозго правоугаони, док су отвори прозора увијек одозго изведени у виду лука.