МИЛЕШЕВА

Манастир посвећен Вазнесењу Господњем 

Манастир Милешева се налази у долини истоимене ријеке недалеко од Пријепоља. Задужбина је српског краља Владислава, сина Стефана Првовјенчаног. По свеукупном значењу овај манастир је заузимао друго мјесто, одмах послије манастира Студенице. Турско ропство било је погубно и за српски народ и за његове светиње, па је ту тегобу осјетио и овај манастир, али се њој и супротстављао. Обновом 1863. године манастирска црква је значајно измијенила свој првобитни изглед.

По својим архитектонским одликама црква манастира Милешеве припада рашкој школи. Одређену архитектонску посебност чини једнобродна основа храма који се шири од запада ка истоку, као и изостављање источног травеја, тако да три широке олтарске апсиде налијежу непосредно уз источни зид под куполом. Купола се уздиже, са унутрашње стране, на низу од неколико степенасто избачених лукова. Очигледно је угледање на Жичу, али мајстори из приморја нису имали искуства са куполом, па је њено постоље знатно уже и друкчије ослоњено на пиластре и спољне зидове. И овде је спољна припрата накнадно додата, кад је Владислав био краљ, и намијењена је била чувању гроба светог Саве, чије је тијело пренијето из Трнова. Уз спољну припрату додате су са сваке стране капеле са апсидама и куполама. Отвори су измијењени приликом каснијих преградњи, срушен је зид између наоса и припрате, а од раскошних портала остали су само фрагменти.

Првобитна манастирска црква, наос са старијом припратом, зидана је изједна од грубо притесаног камена. Већ у контурама основе показује се непрецизна техника градитеља: споменуто је да јужни и северни зид дивергирају ка истоку, сем тога јужни зид је знатно дебљи и јужни пјевнички простор је дубљи.

Темељи олтарске апсиде, праскомидије и ђаконика оригинални су; спољашњи зидови праскомидије и ђаконика разваљени су у XIII веку и реконструисани су 1863. до 1867. Стара олтарска апсида очувана је на

јужној страни до знатне висине од преко 5 метара. По фрескама XIII века у олтару види се да је полукруг апсиде почињао одмах од пиластара; иза њих није постојао свод као у осталим црквама рашког типа. Негдје у XVII веку уклоњен је стари романски портал са западног зида наоса, а отвор врата проширен је толико да је преградни зид између наоса и нартекса сведен на два јаче истурена пиластра. Од старих врата оригиналан је свакако ниски скромни западни портал унутрашњег нартекса. Неизмјењена су остала и мала врата која воде из пјевница у праскомидију и ђаконикон.

Полукалота велике апсиде реконструисана је у XIX веку, кад и калота велике куполе; висине ових президаних дијелова доста одступају од првобитних; нарочито је ниско спуштена полукалота главне апсиде.

Романско је, пре свега, ритмичко пењање маса и простора у висину. У Студеници велика купола обухвата и осветљава јединствени поткуполни простор. У Милешеви је то језгро рашчлањено - у плану - на три компартимента развијена по попречној основи која се укршта са главном. Сем тога, нагло степеновање уских и неједнако освјетљених простора у висину сасвим се одваја од византијских схватања унутрашње архитектуре. Купола, типична византијска конструкција, на Милешеви је сличнија романској кули на укрштању бродова него византијској куполи.

Раније, поред портала на источном и западном зиду постојала су једна мала врата на сјеверној страни и двоја на јужној; изнад тих пролаза на сјеверном и јужном зиду били си већи прозори, широки преко једног метра. Пре израде фресака зазидана су сва троја врата на сјеверном и јужном зиду, а прозори изнад њих знатно смањени. Нешто већи прозор остао је на западном зиду изнад портала. Сликари су, дакле, захтијевали преправку, и док се не обије сав каснији малтер са фасаде милешевске цркве, може се само нагађати о тачном изгледу првобитне зграде.

Као и остале грађевине рашког типа и Милешева је била украшена богатом каменом пластиком (посебно портали и прозори), која је временом пропала.