СОПОЋАНИ

Манастир посвећен Светој Тројици

Овај манастир је задужбина српског краља Уроша И, сина Стефана Првовјенчаног и унука Немањиног. Храм и припрата подигнути су у седмој деценији XIII века. Спољна припрата са кулом-звоником дограђена је у првој половини XIV века.

Сопоћани су веома значајна грађевина међу свим грађевинама средњовјековне србије. Тежња, која постаје све виднија кроз цијели развој овога типа да се силуети црквене грађевине да степенасто моделисање масе са уздизањем куполе што више у вис, овде је потпуно развијена.

У светилишном дијелу су две покрајне просторије: сјеверно праскомидија, која комуницира преко врата са сјеверном пјевницом и са олтаром, и, јужно, ђаконикон, који је повезан вратима само са олтаром.

Сопоћани, као и Жича, имају споља капеле које су с пјевницама повезане полуобличастим сводовима, што је јединствен случај у рашкој школи. Над централним дијелом храма уздиже се цилиндрична купола са осам прозора, постављена на постоље, које је повучено, као и у Милешеве, више на кров, а нема ни ону ширину брода као у Студеници и Жичи, или у још неким старијим грађевинама.

Међутим, Сопоћани се нечим много битнијем разликују од ранијих цркава рашке школе, а то је спољашњим изгледом. Сопоћани имају изглед тробродне базилике у којој је средњи брод много виши, бочни бродови уз њега прислоњени, а свјетлост допире у главни брод кроз мермерне бифоре. Над главним бродом је двосливни кров, а на бочним једносливни.

Да би се просторије - ђаконикон и проскомидија, пјевнице и капеле - могле подвести под један бочни брод, морале су да буду исте висине, а капеле су зато морале бити без малих купола каква су се налазила над већином капела уз старије храмове.

Сопоћанска тробродност пред-ставља специфично рјешење којим се она одваја од западних узора, а разликује се и од рјешења у претходној рашкој архитектури. Садашњи тробродни изглед остварен је тек у XVI веку када су зидови затворили просторе између пјевница и капела, над којима је био само свод.

Спољашња архитектура је под утицајем романског запада. Том утиску много доприносе обрада фасада, портала, прозора и извјесни конструктивни поступци, уочљиви у унутрашњости цркве. Црква је изграђена од исклесаних комада сиге. Зидови су оживљени плитким испустима, лезенама, на угловима и по средини бокова главне лађе, а исто тако и на куполи. У поткровљима куполе, на западној фасади, по странама главног брода, на апсиди и са источне стране бочних бродова налазе се романски фризови аркадица у облику потковица, које придржавају мале конзоле. Сви прозори, изузев куполних, изведени су од бијелог мермера и романских су облика. На главном броду су бифоре, чији су отвори некад били одвојени осмостраним мермерним стубићима, а на бочним лађама су обични прозори с једним отвором. Најљепши и највећи смјештени су на апсиди, на западној фасади, и на зиду између припрате и наоса (који су најбоље и очувани), управо на најрепрезентативнијем дијелу грађевине. Два велика портала, један који води у припрату, а други из припрате у храм исклесани су такође од мермера. Њихови строги романски облици степеничасто се увлаче у зид према отвореном прелазу. И портали и прозори, једноставни по облику, мада израђени од скупоцјеног материјала, не могу се такмичити у љепоти са прозорима и порталима Немањине Студенице или са Дечанима. Уосталом, није ни могло бити другачије: замишљени као грађевина од сиге, Сопоћани нису могли носити богату декоративну пластику, која би само штрчала и сметала.

Наос је састоји од три травеја, а над средњим је подигнута купола. Црква има припрату на западној страни, одвојену од храма порталом. Уз бочне стране припрате постоје двије капеле као посебне просторије. Испред ове припрате је касније дозидана и једна пространа спољна припрата са стубовима која је вероватно имала и једну капелу одозго. Испред ове спољне припрате, која је била са три стране отворена као какав трем, диже се у средини једна висока кула (као у Жичи). Црква је била споља омалтерисана и обојена у окер.