Р а ш к а    а р х и т е к т у р а

УВОД

 

У време када је Византија преживљавала тешку кризу због крсташког освајања Цариграда 1204. године, Србија се као држава оснажује. Крајем XII века ствара се особен рашки стил, који је током XIII вијека дао споменике највиших квалитета.

Када су почели доводити градитеље, клесаре и сликаре из далеких крајева, први српски ктитори су морали бити помирени с тим да ће ти мајстори са својом вјештином и умијећем донијети и идеје и стилска обиљежја средина из којих су поникли. Ктиторима је, наравно, као и свим инвеститорима остајало прилично слободе да бирају и одлучују о многим важним стварима, од детаља везаних за програм, преко димензија, до материјала и украса. Писани извори свједоче о томе да су се ктитори уносили у појединости подухвата које су финансирали.

Градитељи најстаријих српских очуваних цркава остају непознати не само као индивидуалности, остају непознати и крајеви из којих су потицали. О њима се може судити једино по дјелима, по ономе што су од свога знања и вјештине уградили у здања. Код цркава с краја XII и из XIII века ти остаци руку недвосмислено упућују на западњачко поријекло, на средине у којима су мојстори могли упознати романичке облике и узоре. Подијељена су мишљења о томе одакле су долазили градитељи и клесари рашких споменика, из романских градова јадранске обале, као што су Бар, Котор, Дубровник, Сплит или Задар, који су били најближи, или из градова наспрамне обале Јужне Италије, или чак у Северној Италији, која је тада била највећи расадник способних и познатих мајстора.

Очуване и проучене грађевине рашке школе, распрострањене на територији српске државе прије великих проширења крајем XIII вијека и везане за династију Немањића, показују висок степен стилске уједначености, мада се дају препознати разнородни елементи из којих је њихов стил компонован. Сродничку сличност, по којој се могу препознати у кругу оновремених споменика, ови храмови захваљују угледању на старије грађевине, које су послужиле као обрасци, тако да се није морало у сваком појединачном случају спајати традиционална византијска основа са романичким начином грађења и украшавања.