UVOD

U periodu od 1880. se opaza i potvrdjuje da umetnicka stvarnost nije uslovljena i odredjena prirodnom i istorijskom stvarnoscu vec da, s njima zajedno i uz njih, cini integralno i organsko jedinstvo postojanja, poznavanja i delovanja. Uostalom, tih se godina jasno postavlja problem postojanosti i uloge umetnosti u novom drustvenom sistemu koji je usledio nakon industrijske revolucije.

1880.godine republikanske snage u Francuskoj preuzimaju od crkve kontrolu nad obrazovnim sistemom, da bi konacno 1905. odvojili crkvu od drzave. Iste godine Francuska je anektirala ostrvo Tahiti u Pacifiku. Francuski novelist Emile Zola pise svoje delo Nana, portret prostitutke, a Jacques Offenbach, nemacki kompozitor, pise operu Tales of Hoffman. Ferdinand de Lesseps 1881. bezuspesno pokusava da sagradi Panamski kanal. 1883.godine je pustena u rad prva evropska transkontinentalna zeljeznica-The Orient Express- koja je povezivala Pariz i Konstantinopolj. Te godine je i nemacki filozof Nitsche objavio svoje delo Tako je govorio Zaratustra. Iz oblasti medicine u ovom periodu jedno od najznacajnijih otkrica jeste vakcina protiv besnila koju je 1885.g. otkrio francuski hemicar Louis Pasteur. Nikola Tesla je 1892.g. izumio prvi motor koji pokrece naizmenicna struja, a 1895. Wilhelm c. Roentgen, nemacki fizicar, je otkrio X-zrake. Nove materijale i nove tehnike konstruisanja u arhitekturi je medju prvima primenio A.G.Eiffel pri gradnji Ajfelovog tornja u Parizu.

U ovom periodu filozofija, nauka, ekonomija i drustveno prestruktuiranje, tehnicki napredak, povezano deluju na revolucionarnom preobrazavanju zapadne kulture i civilizacije, a dela nekih umetnika su ne samo svedocanstvo takvog revolucionarnog preobrazaja nego i njegova aktivna determinanta.

"Impresionizam nije samo znacajan po carobnim i vedrim ostvarenjima u oblasti slikarstva i vajarstva, vec i po reakcijama koje je izazvao. Tumacenje stvarnosti koje je predlagao impresionizam, bilo je krajnje jednostrano i uskoro se otkrilo koliko je ograniceno. S jedne strane pretila je opasnost, posto je svetlost proglasena jedinim pravim sadrzajem slike, da se impresionisticki stil svede na jedno iskljucivo vizuelno i opticko tumacenje: da se slikar pretvori u oko sposobno da prima utiske, svakako veoma osetljivo oko, ali ipak samo-oko. S druge strane, pretila je opasnost da se svaki oblik razlozi i postane fluidan, da se pretvori u jedan flou svetlosti, u neodredjenost boja, bez jezgra i bez sustine. Taj svet treptaja svetlosti i boja koji je impresionizam otkrio, tezi da se razlozi u fantomsku maglovitost. Otuda u razlicitim pravcima i na razliciti nacin, sazrevaju i krecu se one pozitivne reakcije na impresionizam koje ce biti poslednja pobeda umetnosti i koje ce predstavljati poslednje etape na putu prema modernoj umetnosti." (Djina Piskel)

Svaka umetnost je izraz svoje epohe. Drustvo radja slikarstvo koje mu odgovara. Ali pojedincima je ipak dozvoljeno da na poticanje okoline reaguju svaki na svoj nacin. Tako se na kraju XIX veka javljaju mnogi umetnici koji oznacavaju svoju epohu, ali na razlicite nacine. Sve njih, bez obzira na slicnosti i razlike, zajedno obiljezava jedan termin-POSTIMPRESIONIZM.

Postimpresionizam je pokret u Francuskoj koji predstavlja i dalji razvoj impresionizma i reakcije na ogranicenja toga stila. Ova oznaka pristaje uz sve znacajne slikare posle 1880.g. Ustvari ona oznacava grupu umetnika koji su prosli kroz impresionisticku fazu, ali ih ogranicenja tog stila nisu zadovoljila, te su ga prevazisli u raznim pravcima. Bitno je pomenuti da oni nisu bili "antiimpresionisti", nego bi se pre moglo reci da je postimpresionizam jedan kasniji stepen tog razvoja koji je poceo oko1862.godine slikama kao sto je Manetov Dorucak na travi. Pred kraj XIX veka se ustvari pojavljuje izvesna reakcija kod samih slikara koji vise ne zele da budu pred prirodom samo osetljivi aparati koji beleze vizuelne senzacije. Ova reakcija se odrazava u njihovoj teznji da svojim slikama daju neki novi metod u saopstavanju svojih likovnih dozivljaja. Ako bismo se slozili sa shvatanjem da se impresionisti sluze samo okom i osetljivoscu a ne mislju, ove teznje slikara pred kraj XIX veka mogle bi se okarakterisati kao vracanje intelektualizmu.

Sam termin –postimpresionizam- je skovao britanski kriticar umetnosti Roger Fry da bi opisao razlicite stilove u slikarstvu koji su se pojavili u Francuskoj u periodu od oko 1880. do oko 1910.godine. Najznacajniji slikari ovog perioda su: 
Paul Cezanne, 
Paul Gauguin, 
Georges Seurat, 
Vincent van Gogh, 
Henri de Toulouse-Lautrec,  i drugi. 
Iako su se njihovi individualni stilovi duboko razlikovali, oni su imali i nekoliko zajednickih karakteristika. Termin dekorativno koriste mnogi kriticari da opisu slikarstvo vecine postimpresionista, sa izuzetkom Cezannea. Dekorativni elementi su prisutni u slikarstvu postimpresionista kao posledica uticaja japanskih estampi na slikare sa kraja XIX veka.

Gauguin je rekao da se priroda ne moze oponasati, a Cezanne je utvrdio da se sunce ne moze kopirati. Ali slikarstvo zato moze bar da pruzi ekvivalente koji se postizu upravo time sto odustajemo od kopiranja i oponasanja realnosti. Kao sto je za dobar prevod teksta s jednog jezika na drugi potreban izvestan slobodan odnos, samo kao visi oblik paznje i vernosti, umetnik isto tako treba da zameni nemoguce oponasanje prirode mogucim tumacenjem, da se oslobodi doslovnog kopiranja i da prikaze prvo smisao, pa onda vidljvi oblik, posto je utvrdio sistem deformacija koji je potreban da bi ostvario tu nameru. Odlike koje sada dobija stara tradicija nove su i originalne, jer ovi slikari nastoje da svojim slikarstvom protumace drugaciji zivot i na drugi nacin. U njihovom slikarstvu se odrazava unutrasnji zivot stvaraoca, njegov skriveni zivot. Slikarstvo koje pruza sada ekvivalent prirode nastoji da pruzi i ekvivalent autorove duse. Zbog toga ono sugerise, ali ne prica. Cini to formom, a ne slikom.

Cezanne je 1878.god. napustio impresioniste, jer je zeleo da kreira novi stil koji je opisao kao "nesto cvrsto i postojano". Po njegovom misljenju u impresionizmu se kriju dve opasnosti kojima treba stati na put. Prva je bestelesno razlaganje svakog oblika u treptavu svetlost koja ih obavija: na to treba reagovati nastojeci da se impresionizmu da temeljnost. Druga opasnost je ogranicavanje na tacnu registraciju vizuelnih utisaka: i na to treba reagovati, imajuci u vidu da "prirodu ne treba reprodukovati, vec predstavljati". I Gauguin i Van Gogh su napustili impresionizam. Gauguin je tragao za univerzalnom istinom, ali u tzv. Primitivnoj umetnosti juznih mora. Van Gogh je takodje trazio osnovnu istinu ali u unutrasnjem svetu covekove psihe.

Georges Seurat i njegovi sledbenici su dosli do tzv. Poentilisticke tj. Tackaste tehnike. Njihov slikarski postupak sastojao se u tome da se celo platno pokrije, "kao konfetima", raznobojnim tackama cistih, nemesanih boja, cija bi se mesavina izvrsila tek u oku posmatraca, i tek se tamo sintetisala u onu nijansu, odnosno proizvela senzaciju one nijanse koju je ranije slikar stavljao na platno vec gotovu i nadjenu.

Privlacnost koju su japanske estampe imale za Van Gogha, slicna privlacnost koju je za Gauguina imala primitivna umetnost, Seuratovo traganje za geometrijskom strukturom za poentilisticku tehniku… - u svakom od ovih slucajeva je postojalo trazenje jedne nove formule umetnosti, a ta formula je trebala da bude u izvesnom smislu nadrealna, neki arhetipski oblik u kome bi ljudski duh lisen nasledja mogao da nadje cvrst oslonac i odmor.

Iako se ne moze nazvati pokretom, u pravom smislu te reci, postimpresionisticki period predstavlja vezu izmedju impresionisticke revolucije i otkrica glavnih pokreta u umetnosti XX veka.

POSTIMPRESIONIZAM    ZAKLJUCAK   LITERATURA