БАРУТ

          Барут (тур.) је супстанца која врло брзо сагоријева уз ослобађање гасова који служе као покретачка енергија у ватреном оружју. Ова дефиниција се односи и на црни и на бездимни барут. Обе врсте барута су слаби експлозиви. Њиховим сагоријевањем се ствара подзвучни дефлаграциони талас наспрам надзвучног експлозивног таласа који стварају јаки експлозиви. Резултат тога је да је притисак који настаје сагорјевањем барута довољан да потисне зрно али не и да разори експлозивну комору ватреног оружја. Из истих разлога барут није добар за  разбијање стијена или утврђења, гдје се успјешно користе јаки експлозиви.

 

Историја и порекло

          Барут је пронађен у Кини и сматра се једним од четири велика открића древне Кине. У 13. веку је стигао до Арапа.Последњи дио вјероватно представља шифроване количине материјала које су потребне у мешавини. Барут и на њему базирани производи су у индустријском и модерном добу дорађивани и побољшавани користећи нове технологије, али његова суштина је остала иста као кроз историју. Многи приписују откриће барута Бекону, али је извјесније да је он податке преузео од Арабљана. Такође је вјероватно да су барут у Европу донијели Сарацени, а вјерује се да су га Енглези први пут употријебили (битка код Вирвотера, 1327. године). Едвард III га је употреијбио у бици код Кресија, 1346. године.

 

Састав

          Барут се производи у барутани. Црни барут је смјеша шалитре (калијум-нитрата или, ријеђе, натријум-нитрата) ћумура и сумпора са приближним тежинским односом 15:3:2. Кроз вијекове однос се мијењао и варира зависно од намјене барута. Састојци су добро помијешани и самљевени под тешким ваљцима. Међусобно реагују експлозивном жестином приликом паљења и тада производе веома велику запремину гаса, која је много већа од запремине полазног материјала. Теоретски, реакција се може приказати једначином:

2KNO3 + S + 3C → K2S + N2 + 3CO2

При овој реакцији калијум-сулфид остаје као чврсти остатак. Ипак, стварни механизам је компликованији и због споредних реакција граде се други производи као што су калијум-карбонат и калијум-сулфат.

Историјски, калијум-нитрат је добијан из ђубрива у процесу који је сличан прављењу компоста гдје је требало око годину дана да се добије кристални калијум-нитрат. Други начин добијања био је ископавањем из пећина гдје се понегдје може наћи у високим концентрацијама.

 

Карактеристике и употреба

         Барут не спада у високе експлозиве јер има врло малу брзину сагоријевања, дакле, има ниску бризантност. Иста особина која га чини слабим експлозивом чини га корисним пропелантом (погонским средством за пројектиле у ватреном оружју) - недостатак бризантности онемогућава црни барут да разбије буренце ватреног оружја и усмјерава енергију на погон артиљеријског зрна.

Главна предност модерног бездимног барута у односу на црни барут је висока енергетска густина и мала количина чађи коју оставља након сагорјевања. Током сагорјевања, мање од пола црног барута се претвори у гас; остатак се претвара у дебели слој чађи унутар буренцета и густ облак белог дима. Чађ не само да је вишак у том процесу, него и узрокује брже рђање метала дотичног оружја. Да би се спрјечиле негативне посљедице, прије и послије пуцања из оружја са црним барутом, оно се мора добро очистити, што троши вријеме, а густ дим који проузрокује омета видљивост те представља још једну слабост у борби.

Крупноћа гранула црног барута одређује колико брзо ће он сагорети. Што је барут ситнији, то је површина већа и барут брже гори. Дакле, барут представља експлозив чија се брзина сагоревања може регулисати.