Изгнанство у Цариград

У Цариграду је цар Андроник имао саучешћа према младом краљевићу коме је тамо умро млађи син, Душиц, и са своје стране није чинио ништа да му загорча судбину. Ово изгнанство могло је имати пресудан утицај на Стефановог сина Стефана Душана. У ово време Стефан је био ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца са којом је и имао бар троје деце:

  • Душан (1308-1355), српски краљ а потом цар (1331-1355)
  • Душица, умрла у Цариграду пре 1318.
  • Јелена Шубић, удата за Младена III Шубића, умрла после 1355.

Изненада 29. октобра 1321. године Милутин је умро у свом двору у Неродимљу. Како је за живота био неповерљив није решио питање наследника те је одмах по његовој смрти дошло до борбе око престола између његових наследника. Као легитимни наследик сматрао се Милутинов син из првог брака, Константин, који је раније био намесник у Хуму а после Стефановог прогононства добио је на управу и Зету. Чим је Стефан чуо за очеву смрт прогласио је да му је свети Никола вратио вид, скинуо завој са очију и око себе створио јаку странку. На његову страну је стала и Црква. Вратио се исте године у Србију и прво предложио Константину да поделе власт што је овај одбио. Тако је започела борба око Милутиновог наслеђа.

Борба за престо

Константиново одбијање да се нагоди, Стефаново мучеништво (притворно или стварно), веровање у чудесну моћ исцељења и његово словенско порекло по мајци су му освојили симпатије народа и свештеника. У борби са Стефаном Константин је поражен, ухваћен и ако је веровати Псеудоброкару сурово убијен тако што је прикован клиновима за даску и расечен на пола. Постоји и предање да је Стефан од Константинове лобање начинио пехар. На Богојављање 1322. године архиепископ Никодим крунисао је Стефана за краља са титулом Стефан Урош III, благоверни и христољубиви краљ српских и поморских земаља, а његовог сина Стефана Душана као младог краља. Други претендент на престо био је Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти Владислав се избавио из тамнице и истакао своје право на српски престо. Уз њега је пристао само онај део властеле који је некада био под његовим оцем краљем Драгутином, а помагао га је угарски краљ а вероватно и његов сестрић босански бан Стефан II Котроманић. Стефанов рат са Владиславом се отегао све до пролећа 1324. године. Главне борбе водиле су се око Рудника, значи на самој граници јер је Владислав држао Мачву, Усору и Соли у Босни и Београд. На крају Владислав је био савладан надмоћним снагама Стефановим. Понуђено му је да се склони у Босну одакле би могао да претнедује на српски престо као што су то и у прошлости многи радили, али је он уместо тога изабрао живот у Угарској где је и умро. После његове смрти босански бан је заузео Усору и Соли а угарски краљ део Мачве и Београд.

Рат са Дубровником

За време грађанског рата у Србији дубровачки трговци су се више држали Владислава. Чим је ступио на престо као краљ, Стефан је у том солидарисању видео отворени акт непријатељства. Срби су са повећом војском напали Дубровник који је од своје заштитнице Млетачке републике тражио помоћ и подршку која је то и учинила прекинувши све трговачке везе са Србијом. У међувремену српска војска је пустошила околину Дубровника. Како Срби нису имали услове да освоје Дубровник а како Дубровчани нису могли да предузму ништа против Срба, склопљен је мир 26. марта 1326. године.

Назад