Марија Палеолог

Како је Стефану умрла жена Теодора у октобру 1322, одлучио је да се ожени по други пут и то ћерком Филипа Тарентског. Тај брак му је требао ради веза са Анжујским двором, јер се вероватно желео да угледа на прозападну политику свога стрица краља Драгутина и да направи анти-византијски савез. Међутим Анжујци тај брак нису одобрили, вероватно из обзира према изгнаном Владиславу чије су везе са Анжујцима биле много дубље (његова мајка Катарина, ћерка угарског краљ била је Анжујка). Не успевши на тој страни Стефан се окреће Византији и 1324. године за супругу добија Марију Палеолог, ћерку Јована Палеолога, синовца цара Андроника II. Сам Јован Палеолог одавно је желео да створи једну независну државу између Србије и Византије са престоницом у Солуну па је овај брак своје ћерке искористио као степеник да се том плану приближи. Успео је да наговори српског краља на напад усмерен против Византије. Уплашен једном таквом акцијом цар Андроник је Јовану понудио титулу ћесара ако се врати, али је овај убрзо умро. Марија је остала на српском двору као краљица, стидећи се Ромеја због мужевљевог понашања.

Са Маријом Палеолог, краљ Стефан Дечански имао је бар двоје деце:

  • Симеон Синиша (1324/26 - 1369/71), од 1359. владао Епиром и Тесалијом
  • Теодора (1330- после 1381), удата за Дејана управитеља Македоније, умрла као монахиња Евдокија

Неки историчари убрајају и Јелену Шубић у Стефанову децу из другог брака (а не из првог брака са Теодором).

Потискивање Бугара

У Бугарској је 1323. године за цара изабран Михаило Шишман, зет краља Милутина, за кога је била удата Ана, сестра краља Стефана. У ово време се дешавају и велике династичке борбе у Византији. Андроник III Палеолог дигао се против свог деде Андроника II и после краће борбе успео да буде признат за савладара 1325. године. Ипак, постигавши тај циљ није му било довољно па су се обе странке поново спремале за рат. Оба цара тражила су савезнике, унук међу Бугарима, а деда међу Србима. Андроник II био је онај цар који је прогнаног Стефана лепо примио у Цариграду. У јеку грађанског рата Андроник Млађи је 1328. године заузео Македонију и Албанију. Присталице старог цара су се одржале само у градовима на српско-византијској граници: Мелнику, Просеку и Струмици. Ипак, и поред свих позива краљ Стефан званично није заузимао ниједну страну иако је кришом помагао Андроника Старијег. Када је млађи Андроник освојио Просек, управник града је град предао Србима радије него да га преда освајачу. Али већина војске и грађанства пристајала је уз млађег Андроника, и истом 1328. године му отворише врата Цариграда. У мају исте године стари цар би принуђен да се одрекне престола и би отеран у манастир. Због свега што се тих година догађало а посебно због заузимања Просека дошло је до сукоба између Срба и Византинаца. Међутим Срби су сада отворене прешли у напад и скоро заузели Охрид. Притиснут незадовољним делом грађана царства који су подржавали његовог деду с једне и српским освајањима с друге стране Андроник III био је принуђен да пронађе савезника. Пронашао га је врло скоро у бугарском владару Михаилу Шишману.

Деценијама је Бугарска гледала како се српска држава шири изван својих старих граница и продире у вардарску долину. Територије које је некада обухватало бугарско Самуилово царство сада су углавном биле у српским рукама. Бугарска или није имала довољно снаге или није била уједињена да предузме нешто против такве српске експанзионистичке политике јер су Византинци свагда гледали да радије стану на српску него на бугарску страну; све до сада. Ни сам цар Михаило није био пријатељски расположен према Србима. Он је још 1325. године. отерао своју жену Ану (ћерку Милутинову, сестру Стефанову) и оженио се Теодором, сестром цара Андроника III. Два цара су се два пута састајала код Адријанопоља и Созопоља да дискутују о стратегији напада на Србију. Цар Михаило је за своју војску купио татарске и осетске најамнике и утврдио савез са Влашким кнезом Јованом Басарабом. И Срби су се припремали за сукоб. Обавештени о савезу против њих по причању византијског историчара Нићифора Григоре Срби су купили "1.000 Келта" а по Кантакузеновом "300 Аламана". Такође је позвао да му се придруже и каталонски најамници, алмогаверси, који су били познати по неустрашивости и специфичном начину ратовања. Поред тога 1. маја 1330. године краљ Стефан издао је наредбу о забрани извоза оружја из Млетачке републике у Бугарску кроз његову територију.

Бугари су кренули на Србију из јужног правца да би лакше дошли у додир са Византијском војском. Краљ Стефан је одлучио да нападне Бугаре пре него што дођу у контакт са Византицима; међутим надајући им се са севера Срби су се груписали на ушћу Топлице у Јужну Мораву. Цар Михаило је кренуо на север ка Видину да покупи влашке и татарске најамнике па је онда кренуо дубоко према југу и прешао српску границу код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби су маневрисали да их пресретну. Краљ Стефан се у том походу зауставио код цркве Светог Ђорђа у Нагоричину и на реци Каменици поново Бугарима понудио преговоре. Ту је и чуо вести од шпијуна послатих у бугарску војску које су говориле о недисциплини у њиховим редовима. Када су у зору 28. јула 1330. године стигла и последња српска одељења краљ им је дао мали одмор и онда напао Бугаре код Велбужда. Број српске и бугарске војске је износио вероватно око 15.000. У борби су се истакли нарочито војници младог краља Стефана Душана. Западни најамници су јуришали у сам центар бугарске војске и вероватно се њима треба приписати смрт цара Михаила који је покушао да побегне али је на једном брегу пао са коња. Ту је и убијен а тело донесено пред краља Стефана који га је сахранио у цркви у Нагоричину. Српска војска је кренула у Бугарску, према Трнову. Цар Андроник III, чувши вест о поразу бугарске војске није хтео да се упушта у борбу него се повукао натраг у Византију. Скоро несметано српска војска је кренула на пут ка Трнову. Међутим код Извора Бугари дочекаше краља Стефана и замолише за мир. Било је бољара који су предлагали да се уједине Србија и Бугарска под немањићком круном, али је краљ Стефан то одбио. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стефана а у унутрашње уређење Бугарске није хтео да се меша. Оваквим миром није била задовољна српска властела, посебно млађа која је почела да се групише око младог краља Стефана Душана.

Назад