Две верзије смрти

Кад се говори о смрти краља Стефана Дечанског треба имати у виду да пред историчарима стоје две сасвим другачије верзије. Прва верзија писана је за време владавине његовог сина Стефана Душана; писао ју је настављач архиепископа Данила II који је завршио дело Житија српских краљева и архиепсикопа. У њој се приповеда да је краљ Стефан пред крај живота променио мишљење према своме сину и да је, под утицајем своје младе жене Марије Палеологове престо српских и поморских земаља наменио свом сину из другог брака Симеону. Душан, као добар син није желео да се противи „вољи родитеља краљевства ми“ и отишао чак у Цариград одакле га је властела наговорила на повратак и сукоб са родитељем који је резултовао бојем на Породимљи, после кога је краљ Стефан Урош III одведен у Звечан и тамо после неког времена умро природном смрћу, вероватно од срчаног удара. Друга верзија, писана педесетак година после Душанове смрти у објављена у делу "Житије Стевана Дечанског" коју је саставио Григорије Цамблак говори о насилној смрти српског краља који је умро од руке свог сина Душана. Ово дело писано је прилично „анти-душановски“ са намером да покојног краља огласи као великомученика. Српска православна црква је ову потоњу верзију узела за канонску и за Дечанског каже да је „од оца ослепљен од сина удављен“. Обе верзије су сасвим могуће али не постоји никакав историјски разлог због чега би једна била фаворизована у односу на другу. Кад пред историчарима стоје две супротне верзије њихов је задатак да изложе и представе обе.

Задужбина краља Стефана Дечанског је манастир Дечани у коме почивају његове свете мошти. Српска православна црква слави његов празник сваког 11. новембра по јулијанском одн. 24. новембра по грегоријанском календару.

Легенда о проклетству

За смрт Стефанову везана је и легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе. Наиме Стефан је, када су дошли људи да га убију, проклео сина и његове потомке. Мада се ово проклетство није испунило на сину, пало је ипак на његова унука Уроша, који је изгубио Царство. Ова легенда је трајала много векова, а сви су се тог проклетства сетили онда када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Косову, а Србија пала под Турке.

Мотив ове наводне клетве је искоришћен као један од главних мотива у историјској трагедији „Смрт Уроша V“ Стефана Стефановића.

Назад