|
Razvoj anatomije počeo je još u
najdavnijoj istoriji(4000g.p.n.e.) kada su ispitivanja vršena na žrtvovanim
životinjama, dok smo u današnjem vremenu svedoci upotrebe savremenih
tehnologija čijom se upotrebom stiču uvidi u najsuptilnije aspekte
svih struktura u telu.
Asirci i Vavilonci su poznavali sastav tela i njegovih delova
i organa, o čemu postoje dokazi na iskopanim predmetima i natpisima
na njima se vidi bogata anatomska nomenklatura. Ovi podaci datiraju
od oko 4000. g.p.n.e. Pronađena je tzv. vavilonska jetra sačinjena
od pečene zemlje.
Inuiti i australijski Aboridžini su razvili detaljno
znanje anatomije sisara i složen rečnik anatomskih pojmova koji su
primenjivali za životinje i čoveka.
Egipat
Egipatskoj civilizaciji se pripisuje prvi dokument na kome se
diskutuje o prepoznatim strukturama i organima čovečijeg tela.
Poznati Edvin Smitov papirus za koji se smatra da je napisan 1 600
g.p.n.e. ali da je zasnovan za saznanjima čiji se datum porekla
vezuje čak za 3 000. g.p.n.e. Dokument je dobio ime po egiptologu
koji je otkupio 1862. godine ovaj dokument u gradu Luksor, u Egiptu.
Nakon njegove smrti, dokument je predat Njujorškom Društvu
Istoričara, pod čijom nadležnošću je i preveden 1930. godine.
Edvin Smitov papirus opisuje različita anatomska zapažanja zatim
dijagnoze, lečenja. Opisuje lobanjske strukture, meningu, spoljašnju
površinu mozga. Dokazuje prepoznavanje srca, krvnih sudova, jetre,
slezine, bubrega, uretre i mokraćne bešike.
Pored Smitovog, poznati su i Ebersov i Brugščov papirus koji takođe
sadrže podatke od neprocenjive istorijske i medicinske važnosti.
Kina
Kinezi su svoje enatomske pojmove podredili svom verovanju u broj 5
(pet planeta, pet elemenata, pet boja, pet osnovnih organa: jetra,
srce, slezina, pluća i bubrezi, pet svojstva materije). Hindusi su
smatrali da se telo sastoji od 7 delova: sok, krv, meso, mast,
kosti, srž i seme. Hinduska anatomija ne daje opise, već iznosi
brojne odnose, zadržavajući se najčešće na brojevima 5 ili 7.
Smatrali su da u telu ima ukupno 360 kostiju.
Grčka
Grci su među prvima vršili sekcije na životinjama radi bližeg
upoznavanja anatomskog sklopa. Alkmejon iz Krotona je otkrio i
opisao optički nerv i Eustahijeve cevi kod koze, a Empedokle iz
Agrigenta opisao je slušni labirint. Jedno od imena koje i danas
obeležava medicinu kao nauku i delatnost jeste ime grčkog naučnika i
lekara Hipokrata (460. – 377. g.p.n.e.) koga smatraju utemeljiteljem
kliničke medicine. Osim Hipokrata, veliki doprinos anatomiji i
uopšte medicini dao je Aristotel svojim spisima u kojima on opisuje
svoja, empirijski zasnovana, saznanja koja su preciznije opisana
nego kod Hipokrata i ostalih autora, a stečena uglavnom disekcijom
na životinjama.
Prva proučavanja na ljudima sproveli su Herofilos (otkrio je
jajnike) i Erasistratus u 4. v.p.n.e. kada su disekciju sprovodili
na leševima pogubljenih zločinaca u Aleksandriji pod zaštitom
tadašnje Ptolomejske dinastije. Poslednji čuveni anatom Marinos
napisao je anatomiju u 20 svezaka.
Galen
Među najslavnija imena anatomske nauke spada i ime Galena koji je u
2. v.n.e. sastavio zbirku radova svih svojih naučnih prethodnika i
obogatio je rezultatima do kojih je samostalno došao sprovodeći
vivisekciju na životinjama. Galen je bio grčki lekar rođen u
Pergamu, gradu koji se danas naziva Bergam i nalazi se u Turskoj.
Njegovi originalni zapisi su bili dostupni samo lekarima u periodu
Renesanse koji su do njih došli naklonošću Arapskih lekara. Obzirom
da je njegov rad osudila rimokatolička crkva, sva pronađena dela su
bila sakupljena, označena kao jeres i – spaljena.
Arapska Medicina
Nakon pada rimske imperije dolazi do stagnacije u napretku anatomije
u hrišćanskoj evropi. Međutim u islamskim zemljama nauka je cvetala.
Persijski lekar Avicena (980-1037) sakupio je anatomske tehnike
Galena i objavio spis Kanon Medicine (1020) koji je kasnije sa
persijskog prevođen na evropske jezike. Kanon je osto najcenjenija
knjiga sve do Ibn al-Nafisa (Ibn al-Nafis) (1213-1288) koji je 1242.
prvi opisao plućnu cirkulaciju, koronarnu cirkulaciju za koje je
smatrao da su dva osnovna cirkulatorna sistema, te se smatra tvorcem
teorije cirkulacije. Međutim, Kanon je ostao kao glavna knjiga u
Evropi sve do 16.veka. Ibn al-Nafis je takođe dao svoj opis
metabolizma i razvio novi sistem u anatomiji i fiziologiji da bi
zamenio doktrine Avicene i Galena pobijajući mnoge njihove teorije
(o humoru, pulzacijama, kostima, mišićama, intestinumu, senzornim
organima, zvučnim putevima, jednjaku, želudcu i skoro svim drugim
delovima tela). Arapski lekar Ibn Cur (Avenzoar) (1091- 1161) je bio
prvi za koga se zna da je radio disekcije na ljudima i autopsiju.
Dokazao je da šugu izaziva parazit i opovrgo do tada važeću teoriju
Hipokrata i Galena. Saladinski lekar Ibn Džumai (Ibn Jumay) je
takođe bio među prvim Arapima koji su radili disekcije na ljudima i
to zahtevao i od drugih lekara. Abd–el-Latif je 1200. u Egiptu
pregledavši veliki broj skeleta, otkrio da Galen nije bio u pravu u
pogledu kosti donje vilice i krsne kosti.
|
