Уставобранитељска владавина (1842 1858)

У периоду борбе за устав у Србији се јавља врло јака опозиција Милошевој апсолутној владавини. Њу су сачињавали углавном људи на вишим положајима и богати трговци. Појавила се група истакнутих личности која је све одлучније стајала у одбрану уставности. Међу тим уставобранитељима истичу се Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић и Илија Гарашанин. Иступајући у име одбране уставних начела, уставобранитељи су, у ствари, настојали да себи обезбеде водеће економске и политичке положаје у земљи. Они су против Милошевог сина и наследника Михаила организовали побуну 1842. године (Вучићева буна), потуклу кнежеву војску и после кнежевог бекства довели за кнеза Карађорђевог сина Александра Карађорђевића (1842 1858). Унутрашњи развој Србије у условима аутономије довео је до крупних промена у структури становништва и друштвеним односима. У њој је још увек преовлађивао сељачки елемент, али је са општим развојем производних снага растао и број занатлија и трговаца, а са отварањем школа и постепеним успостављањем појединих органа управљања повећавао се и број писмених и школованих људи. Тако се постепено почео издвајати један друштвени слој, који је или обављао разне функције у друштвено-политичком животу или је водио главну реч у трговачком и финансијском пословању у земљи. Тај део друштва је преузимао на себе решавање најбитнијих питања државног живота. Из тог слоја богатих трговаца, полушколованих чиновника, градских занатлија и богатих сељака развила се грађанска класа у Србији. Њена економска снага, политичке позиције и културна премоћ омогућиле су јој да влада осталом масом градског и сеоског становништва. Српска буржоазија је своје интересе изједначила са државним интересима и сматрала је природним да у свим видовима живота води одлучујућу реч. Из њене средине ничу противници апсолутистичке владавине, па су и Милош и Михаило под њеним притиском морали да напусте Србију.

У периоду уставобранитељске владавине настојало се да се што боље изграде државне установе. Тих је установа било све више уколико је и општи развој бивао сложенији, па је и српска држава добијала модерно обележје. Врховна државна установа био је Државни савет од 17 чланова. Поред Савета, сазивана је (ретко) и Народна скупштина али она није играла значајнију улогу. Приредни, државни и друштвени развој захтевао је већи број школованих људи. Школа је било врло мало, а и оне које су постојале биле су нижег ступња. Међутим, за решавање судских, административних, финансијских, верских и других послова били су потребни људи вишег образовања. За чиновничке потребе била је отворена Велика школа (1830) у Београду (у рангу средње школе), а затим је премештена у Крагујевац. Отварају се и друге школе у рангу гимназије (Београд, Крагујевац). Многи имућнији људи слали су своје синове на школовање у иностранство, где су они стицали више знања и, по повратку у земљу, заузимали високе положаје у администрацији. Оснивају се научне и културне установе: Друштво српске словесности, Народна библиотека, Народни музеј, Српско читалиште, као и Државна штампарија (1832), која је одиграла велику улогу у издавачкој делатности. Подизање Велике школе на виши ранг требало је да задовољи потребе за висококвалификованим кадровима у разним установама, а оснивање Војне академије 1850. године требало је да омогући јачање војне моћи Србије.

ПОВРАТАК НА ГЛАВНУ СТРАНУ