MERKUR

U davna vremena, stari narodi su zapazili sjajnu zvezdu koja se ponekada mogla videti nisko na zapadnom nebu upravo posle Suncevog zalaska. Po svojim karakteristikama koje su se razlikovale od osobina nepokretnih zvezda to je mogla biti samo planeta. Kasnije je identifikovana sa slicnom planetom koja se na istocnom nebu pojavljivala neposredno pre izlaska Sunca. Usled njene bliskosti Suncu veoma je tesko uhvatiti pogledom pa su je stari Grci nazvali Merkur u cast brzog glasnika bogova.

Gledan sa Zemlje Merkur izgleda kao mali Mesec sa fazama koje se menjaju od uskog srpa do punog kruga, kako se planeta krece oko Sunca. Na nasim sirinama Merkur se moze videti golim okom samo oko dvadesetak puta godisnje nisko nad horizontom, gde uslovi pri horizontu to dozvoljavaju. Kako se spustamo prema ekvatoru on se sve bolje vidi, posto Sunce zalazi i izlazi pod sve vecim uglom. Prvu pouzdanu kartu Merkura dao je ostrooki italijanski astronom Skijapareli na osnovu svojih posmatranja iz 1881 – 1889. godine. Godine 1974. kosmicki brod “Mariner – 10” prosao je na nekoliko stotina kilometara od Merkurove povrsine saljuci pritom obilje novih podataka. Drugi niz izvanrednih fotografija, “Mariner – 10” je poslao 21. septembra 1974. a treci, kada je Merkuru prisao na 320 km,  marta 1975, posle cega su se zalihe gasa za njegovu stabilizaciju na orbiti istrosile. 

Merkur kruzi oko Sunca na srednjem rastojanju od 57,9 miliona kilometara prosecnom brzinom 47,9 km/s i to je planeta najbliza Suncu. Na svojoj elipticnoj orbiti,  koja je nagnuta 7° u odnosu na ravan ekliptike, priblizava se Suncu na 45,9, a  najvise udaljava do 69,7 miliona kilometara. Uoceno je da se Merkurov dan (59 zemaljskih dana) i njegova godina (88 Zemaljskih dana) odnose kao 2 prema 3, odnosno planeta se obrne tri puta oko svoje ose dok napravi tacno dva kruga oko Sunca. Ovakav skup orbitalnih elemenata uzrokuje veoma cudan Merkurov “dan”. Naime, Sunce najpre polako izlazi na istoku, postepeno napreduje ka zapadu, a zatim pocinje da usporava sve dok se potpuno ne zaustavi i krene u suprotnom smeru! Kasnije ponovo pocinje polako da se krece ka zapadu, da bi konacno zaslo iza horizonta.

Precnik Merkura iznosi 4878 km i njegova povrsina je nesto manja od povrsine Azije i Afrike zajedno. Merkurova zapremina iznosi oko 6% Zemljine, a masa oko 5%. To cini njegovu prosecnu gustinu od oko 5,5 g/cm zbog cega se pretpostavlja da ima tanki silikatni omotac i veoma veliko jezgro pretezno od gvoz|a. Veruje se da jezgro, priblizno velicine Meseca, cini oko 2/3 Merkurove mase.

Smatralo se na osnovu rezultata spektroskopskih istrazivanja, da Merkur ima veoma razre|nu atmosferu cija bi gustina mogla biti cak istog reda velicine kao i na Marsu. Otkriveno je radio–zracenje sa Merkura, koje je bilo toplotnog porekla, tj. posledica zagrevanja povrsine planete Suncevim zracima. Me|utim astronome je cudilo sto je toplotno radio zracenje sa nocne strane planete, bilo mnogo jace nego sto se to ocekivalo. Cinilo se da je to potvrda postojanja atmosfere sposobne da prenese toplotu na nocnu stranu planete. Danas se zna da je Merkur usled niske gravitacije atmosferu odavno skoro potpuno izgubio. Atomi helijuma i vodonika su prisutni, ali na osnovu merenja “Marinera –  10”, pritisak na povrsini je manji od trilionitog dela Zemljinog atmosferskog pritiska.

Uslovi na Merkurovoj povrsini su veoma surovi. Usled veoma spore rotacije temperaturna razlika dana i noci dostize 600 stepeni. U toku dana temperatura se podize do +430° S, a  tokom veoma duge noci ima vremena da se ohladi do -173°.   

Fotografije Merkura koje je poslao “Mariner - 10” neodljivo podsecaju na Mesec, cak toliko da su ih neki strucnjaci pogresno identifikovali kao fotografije Meseca. Na osvetljenoj povrsini cije je snimke poslao “Mariner - 10” prilikom prvog prolaska,  dominiraju krateri i bazeni koji podsecaju na Meseceva mora. Ipak razlike u odnosu na Mesec postoje. Planine na Merkuru nisu tako visoke, a “morske” oblasti predstavljaju kotline koje su okruzene ravnicama sa manjom gustinom kratera nego na Mesecu. Osim toga Merkurova povrsina je u mnogo manjoj meri od Meseca posejana vecim kraterima precnika izmedju 20 i 50 km. 

S druge strane pada u oci da su Merkurovi krateri plici nego Mesecevi iste velicine. Terase na unutrasnjim zidovima kratera i sredisnja uzvisenja mnogo se cesce vide kod Merkurovih kratera. Na dnu nekoliko vecih kratera vidi se nepravilan splet brazdi. Za sada nije jasno da li je to okamenjeni materijal koji je tekao po dnu ili su to raseline. Jedan od uzroka razlika je gravitacija koja je na Merkuru dva puta jaca nego na Mesecu. Usled toga materijal koji je izbacen iz primarnih kratera na Merkuru, prekrice povrsinu koja je samo sestina odgovarajuce povrsine na Mesecu. Sekundarni udarni krateri su na Merkuru mnogo blizi primarnom, pa su stariji krateri bolje sacuvani nego na Mesecu gde su izbacaji iz novijih udarnih bazena zagladili veliki deo ranije povrsine. 

Zraci koji izlaze iz nekih kratera, kontrastniji su nego na Mesecu. Velikim kraterima na Merkuru data su imena poznatih pisaca, slikara i kompozitora. Tako na ovoj planeti danas postoje krateri Homera, [ekspira, Tolstoja, Rodena, Ticijana, Renoara, Baha... Najveci krater, ciji je precnik 625 km, nosi Betovenovo ime. 

Medju Merkurovim “morima”, najupadljivija zaravnjena oblast je Bazen Kaloris koji je dvojnik Mora Kisa na Mesecu. Precnik oblasti je oko 1300 km i ona predstavlja glatku ravnicu cije je dno izbrazdano pukotinama, kako koncentricnim rubu tako i radijalnim.  Veruje se da su one nastale sleganjem sredisnjeg dela bazena, koji je danas oko 2000 m nizi od planinskih vrhova na rubu. 

Pad tela ciji je udar izazvao nastanak Bazena Kaloris bio je tako jak da je ostavio karakteristican trag i na dijametralno suprotnoj tacki. Izgleda da su prilikom sudara stvoreni jaki seizmicki talasi koji su se potresavsi celu planetu, skupili kao u zizi u antipodnoj tacki na suprotnoj strani planete i tu izazvali najveca razaranja. Na tome mestu tlo je sve ispucalo a ivice kratera su cesto napukle.

Na osnovu misije “Marinera – 10”, doneti su sledeci zakljucci o Merkurovoj istoriji. Pre svega,  odsustvo modifikacije velikih starih kratera na Merkuru pomocu vulkanske tektonske ili atmosferske aktivnosti imllicira da se masa planete razdvojila na veliko gvozdeno jezgro okruzeno tankim (500 – 600 km) silikatnim omotacem, pre nego sto su najstariji krateri bili formirani. Bilo kakva atmosfera znacajnije gustine morala je tako|e nestati u to doba ili se nikada nije ni formirala. Toplota potrebna za razdvajanje gvoz|a i silikata morala je tako|e nestati dovoljno rano tako da su spoljasnji slojevi bili dovoljno cvrsti da ocuvaju do danas topografski reljef starih udarnih kratera. Zatim je Merkur doziveo period teskog bombardovanja pri cemu su neki od kratera zaravnjivani usled rane vulkanske aktivnosti. 

Kao treci period Merkurove istorije mozemo izdvojiti doba stvaranja Bazena Kaloris, do koga je doslo pri kraju epohe velikog bombardovanja. Za vreme cetvrte faze, izlivanje lave u toku rasirene vulkanske aktivnosti stvorilo je siroke ravnice koje lice na Meseceva “mora”. U petoj fazi, koja traje i danas, malo se sta dogodilo osim izvesnog povecanja broja kratera pri cemu se oko nekih vide uocljive zrakaste strukture. 

Interesantno je napomenuti da se izgled Merkura kada se gleda sa Zemlje i na snimcima “Marinera – 10” toliko razlikuje u kvalitetu da je tek u nekoliko slucajeva uspelo prepoznavanje oblasti snimljenih pomocu ove kosmicke sonde, sa oblastima na Merkurovim kartama napravljenim na Zemlji. Misija “Marinera -10”je snimila 37% Merkurove povrsine i omogucila kompletiranje znanja o  unutrasnjim planetama. Pravi izazov za astronome amatere  i profesionalce predstavlja prolazak Merkurovog lika preko Suncevog diska. Nazalost, ovakav dogadjaj nije cest i desava se prosecno 14 puta u jednom veku. Ova pojava se posmatra samo uz odgovarajuci filter, ili uz pomoc projekcije Suncevog lika na zastor. Planeta se vidi kao mala crna pega i treba joj oko pet sati da pre|e Suncev disk.  Merkur je na jos jedan nacin bio od vaznosti za razvoj ljudske misli. Naime posto je njegova orbita nagnuta za 7°u odnosu na ravan u kojoj se krecu ostale planete i ima veliki ekscentricitet od 0,21, u tacki najblizoj Suncu, perihelu, njegova brzina dostize 58 km/s, sto omogucava empirijsku proveru Ajnstajnove teorije relativnosti. Za jedan vek njegov se perihel pomakne za 43 lucne sekunde sto je vise nego sto se dobije kada se izracuna uticaj ostalih planeta. Mnoge astronome to je ranije navodilo na pomisao da postoji jedna planeta jos bliza Suncu, koja je dobila cak i ime – Vulkan. Danas se zna da se ovo odstupanje tacno poklapa sa predvi|anjima Teorije relativnosti. Na taj nacin Merkur je odigrao znacajnu ulogu u razvoju moderne nauke.