Svu vecer na pustom bregu
                          neko stoji.
                          Pusti me, majko, da vidim
                           da li je covek ili bor.
                          Pusti me da vidim ko to
                           svu vecer gleda
                          u nas beli, skromni dvor.
                          Pusti me, majko, nece me
                           umoriti hod,
                          breg je blizu naseg doma.
                            O, ja osecam da mi je rod
                           taj covek ili bor
                          sto svu vecer blizu groma
                           stoji i gleda u nas dvor.

 
                           Vidis li oblak crn,
                           ogroman, zlokoban brod
                           nad njim plovi
                           i smrt nosi?
                           O, majko, idi,
                           ti ga bar zovi
                           neka se skloni u nas dom
                           taj covek ili bor
                           sto svu vecer stoji i gleda
                           u nas beli skromni dvor.

 
                           Na pustom bregu on je sam
                           kao dete kad ruke skrsti
                           nad bolom nekim prvi put.
                           Pusti me da tanki moji prsti
                           meta budu burama zlim.
                           Pusti me, pusti, dobra majko,
                           tako je potmuo
                           i zao oblak
                           sto vitla nad njim.