"Pogledi", 15. maj 1990.
- Svojevremeno si pokusao napolju i nisi napravio mnogo. Sta te je zaustavilo?
- Konkretno, na zapadu kategoriziraju muziku ili bilo koji ljudski rad. Platon je govorio da je muzika vrlo nezgodna za svako drustvo jer razbija disciplinu kod omladine. A to se zapadu dogodilo 60-tih i onda su oni odlucili da se to vise nikad ne sme ponoviti, da izgube kontrolu. I makli su sve najbolje. Pobili su one koji su vredeli, a na njihova mesta doveli svoje i odlucili da sviraju najgoru mogucu muziku. Covek je otprilike ono sto jede, a jos vise ono sto cita ili slusa. Tako da nikad nikom ne padne na pamet da je ono sto nije. Sva ta muzika je muzika za robove. Kao sto televizija radi ljude robovima. To je sve pod strogom kontrolom i strogo usmereno. I sta bih ja tu mogao da napravim? To je osnovna stvar zasto nisam uspeo vani.
- Po tebi su njihovi najznacajniji angazovani autori placenici?
- Springstin, U2, Gabrijel, svi su oni obicni placenici. Kurac.
- Ima li po tebi neko ko je O.K.?
- Verovatno postoji, ali mi ga ne znamo. Ali ni on ne moze da prodje bas kao ni ja.
"Cao", 1990.
- Ocekivao si svetsku slavu, nemas je?
- Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam cucao u prasini trideset godina pre nego sto sam ista napravio, znaci da bi i tamo morao cucati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hocu da cekam.
"Cao", 25. novembar 1991.
- Volis li ti slucajno cvece?
- Da, vrlo. Volim vrlo ekologiju. Pre par godina bio je veliki pozar na kinesko-mongolskoj granici, izgoreli su milioni hektara, ali na svu srecu nije bilo ljudskih zrtava. A boga ti, mi imamo vise ljudi nego drveca na ovom svetu! Ljudi nam ne trebaju jer samo disu taj kisik, i sad ko je vredniji na ovom svetu? Ne znam. U tom smislu sam ja vrlo veliki ekolog.
"Ilustrovana politika", 24. septembar 1991.
- Koliko nasi danasnji nesrecni dogadjaji uticu na jednog pisca?
- Nista. To nema veze sa mojim pisanjem. Pisanje, kad ne bi bilo vise od dogadjaja, bilo bi dnevno pisanje, ili komentarisanje, ili ne znam sta vec. Ono sto smo zvali "zdanovljevska umetnost". Sve je to unutra, ali je van toga. Covek mora da bude van toga na neki nacin. Ako hoce da se drzi istine i pravice u umetnosti.
"NIN", 30. avgust 1991.
- Da li smatras tragicnim za ovu kulturu cinjenicu da si ti - zvanicno tek pre nekoliko meseci prodao milioniti primerak nosaca zvuka sa svojim pesmama, dok je recimo Lepa Brena verovatno prodala cetiri puta vise?
- Ne, nikad nisam bio takmicarski raspolozen. Meni je kriterij uspesnosti za neku plocu to ako uspem da snimim to najblize nekoj mojoj ideji vodilji i da pri tome pobedim ono sto me sprecava. Uvek su mi govorili da ja moram, recimo, promovirati plocu, da se moram slikati, davati intervjue, snimati... Kao sto to radi prva liga. Ali sam ja znao da sam samo po tirazima prva liga, a po svemu ostalom underground. Pa sam ih pitao: "Jeste li citali Dostojevskog?". Vele "Jesmo!". "A jeste li ga kad videli?"
"Cao", 11. novembar 1991.
- Sta ti, Dzoni, nalazis bas ovde, u nasim krajevima? Sta je to sto tebe vuce, sto mi ovde imamo, a ti nemas?
- Ja sam rodjen u Skoplju, znaci juznije.
- Dobro, a sto nisi sada u Skoplju?
- Pa sta da radim kad nema medija, nema nista. Ipak je Beograd centar!
- Mozda si bas mogao da pomeris tu ucmalost, da dignes...
- Ma necu da dizem... Hocu da kazem, kad je Aleksandar Makedonski dosao u Indiju, oni mudraci su ga pitali koji kurac tamo dolazi. Sta ce on tu?! Onda jedan da mu zorno pokaze sta misli, stavi veliku volovsku kozu negde na livadu, i sad taj jedan mudrac je isao po rubovima, i tamo gde on dodje, tamo to splahne, ali se podigne koza na drugom kraju. Tako par puta, i onda je on dosao u centar. Pa sta ja onda da radim u Skoplju kad je Beograd centar Balkana, a nije Skoplje.
"Cao", 7. maj 1990.
- Jesi li pokusao da uradis nesto na zapadu, da proguras neku svoju pesmu tamo?
- Pa nisam, nisam se bas nesto pretrgao.
- Sto?
- Pa, nije mi se dalo
- Bojis se toga?
- Ne, nego nije mi se dalo. Ne jebem ja njih pet posto, inace.
"Pop rock", 2. maj 1990.
- Na koncertima sve vise improvizujes. To je sasvim nespojivo sa pocecima tvoje karijere. Zasto?
- Zasto? Ma, ja jedva cekam da otpevam sto imam pa da pocnemo da sviramo. I to traje vec godinama... Narocito volimo da improvizujemo (prosviramo) na tonskim probama. To ti je zagrevanje. K'o pred fudbal. Neko trci, neko udara petom, neko sedi i pusi, neko drka... Svako se zagrijava na svoj nacin, kao Spartanci pred bitku. Neko se ceslja, a neko pise zeni pismo.
"Cao", leto 1990.
- Koje je najblesavije pitanje koje su ti postavili?
- Pre neki dan su me pitali da li znam nekog invalida koji je uspio u zivotu. Ja velim: "Znam! Broj 1!"
- Sta ces da kazes za kraj?
- Evo da povezem sa ovim. Jednom sam ispricao onu pricu kad su Persijanci provalili u Grcku, pa ih je Leonida sa Spartancima docekao u Termopilskom klancu. Kad su videli da su opkoljeni, onda je izdao dnevnu zapovest koja je izgledala ovako: "Dorucak ovde, vecera u Hadu". To je bilo sve. I ako su takvi ljudi mogli da poginu, e, stvarno me zabole kurac za sve na ovome svetu. Toliko, da se razumemo.
|
|
|
|
|
|