Osuda ljudskih gresaka
"Oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi".
    Andric, "Razgovor sa Gojom"
    Postoje takvi dani, bez sunca, bez oblaka i bez svetlosti, kojima vlada tamna senka olujnog vetra, sto valja prasinu niz sivu sukrvicu ulica. Sa svih strana ispod golih grana, naviru naga ljudska lica, sa kosama koje vire ispod marama i salova sto ih vetar razmotava kao zavoje. Sav taj kovitlac ljudskog mesa, stradanja i slabe nade, svo to mnostvo, nije od ovoga sveta. A redovi ljudi koji gamizu ispod drhtavih fasada sto se krune, plavicasti su, sivi i ruzicasti, kao izasli iz sirokog, bledog Moneovog dlana. Kasnije nailaze drhtave, zarumenjene decije prilike, ogromnih ociju i ranjivih, vlaznih usana i ja se dosecam da se na dan njihovog stvaranja Bog igrao Renoara. Posle, preda mnom, jednog coveka koji se siroko osmehuje, sa zavezanim rukama, unose u prasnjavu memlu nekog automobila.
    (Ja sam vec videla takav isti uzavreli sjaj na kisom ispranim poljima, u zanjihanim cempresima i zenicama koje pevaju oslobodjene ludilom, u travi zelenoj kao vatra, koju je naslikao neko ko se potpisao samo sa Vinsent.) Na jednom uglu, boreci se da izadjem iz mucnog utiska sna od prethodne noci, vidim na fasadi Muzeja istorije Jugoslavije plakatu. Primecujem samo jednu rec: "Goja". Ne ulazim, odlazuci. (Tako covek zatvara oci pred secivom ljubavi, ispred ljudskih ustiju, ispred streljackog stroja.) I odlazim da citavog tog dana nosim pod celom i u sluhu ta cetiri mrka, raspevana, potmula, psalmicna slova i da ih izgovaram u sebi dok oko mene buci i bljesti tama.
    Posle, u subotnje podne, odlazim da vidim njegove grafike umesto da idem u crkvu. Unutra, u tami, jedanaest je sanduka, u kojima leze listovi kao tek vaskrsla tela, koja samo sto nisu poletela. Vijugava svetlost dolazi sa poda i niciji koraci i niciji glasovi ne nacinju svetu tisinu. "Da li se ovde moli?", pita me petogodisnja Alja. Mislim na Andrica i na one recenice iz "Razgovora s Gojom": "Mi svaki taj pokret i svaki taj pogled pojacavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lazno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego zivi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pecat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i znacajniji zivot, i da se to cudo desilo u nama, licno. Po tom visku koji nosi svako umetnicko delo, kao neki trag tajanstvene saradnje izmedju prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti.
    Postoji legenda da ce Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve sto je i Bog stvorio, samo sa vecom vestinom i sa vise savrsenstva. Njegove pcele nece imati zaoke i njegovo cvece nece tako brzo venuti kao sto vene ovo u nasoj prirodi. Time ce on namamiti lakome i lakoverne. Mozda je umetnik preteca Antihrista. Mozda se hiljade i hiljade nas "igramo Antihrista", kao sto se deca, usred mira igraju rata".
BAKROPIS, AKVATINTA I SUVA IGLA
    Serijal grafika izlozenih ovih dana u Muzeju istorije, nastao je, dakle, u senci njenog daha, njenog smeha i njene krvi. I odise potresnom snagom coveka koji je video i saznao i zivot i ljude i ljubav, ali i dalje voli, posto je Hrist u njemu i dalje ziv.
    Retki posmatraci grafika u Muzeju istorije, prepoznaju da je Goja tradicionalni bakropis kombinovao sa tada relativno novom tehnikom akvatinte i da to prizorima daje cudesnu dubinu i retku lepotu. Ponegde, Goja je koristio i tehniku suve igle i to je prizorima dodalo na zivotnosti, koja, ponegde, nadmasuje svako zivotno iskustvo sa ove strane vremena. Goja je, naime, mozda jedini slikar koji je u citavoj plejadi najvecih slikara koji su hodili ovom zemljom, naslikao punu istinu o coveku kao bicu za cije je bivse bozansko poreklo dokaz njegova smrtnost i ciju andjeosku prirodu dokazuje njegova sposobnost da voli. Ali i ciju blisku vezu sa demonom dokazuje njegova odlucnost da ne prestane da cini zlo, a bliskost sa Antihristom ljudska potreba da se sve to kasnije racionalizuje i opravda.
    Na ovim grafikama, pazljivi ce posmatrac moci da ugleda i prisenak vojvotkinje od Albe, mracno disanje njene potpuno svetle nocne kosulje iz mraka, iz koga gotovo da se cuje kikot kojim ona, pred Gojom koji ne moze da cuje, ali moze sve da nasluti, zakazuje sastanak nekom od drugih ljubavnika. Sav uzas covekove visestruke prirode Goja beskompromisno i bez pravdanja i oprostaja slika u delima "San o lazi i nepostojanosti" (gde ljudska bica sa dve ili tri glave jednim od svojih lica neznim ubodima-poljupcima obljubljuju nezne, u strasti kao odsecene glave, dok rukama vec posezu za drugim telima. Najbolnije i najstrasnije od svega je to sto neka od tih telesa imaju jedno od lica koje je - Gojino, dakle gledaocevo.
    Ovaj je slikar imao jedinstvenu sposobnost da zlo najeklatantnije prikaze na svojim platnima, da ga ponovo, demonski, otelotvori, u svom njegovom uzasu i da ga okruzi precvalom, zavodljivom lepotom. Zlo voli svoju krajnju suprotnost - lepotu, a lepota voli iskusenje. Od te tragedije covekovog urodjenog dualizma, gde je glava uvek u oblacima, a stopala uvek prilepljena za zemlju, pakao, dakle, Goja je nacinio sopstvenu poetiku, koja i nije poetika, vec sam kredo.
    U kisno, magleno nedeljno jutro, ponovo sam hodocastila sa Aljom u Muzej. Sada su tamo postavili sto sa nizom praznih, pretecih stolica. ("Tajna vecera", pomislila sam.) "Ja cu plesati ono sto ces ti da gledas", rekla je Alja, poklonila se onoj nevidljivoj, uvek prisutnoj publici i zaplesala. Bile smo jedini posetioci i ja sam opet zakoracila u Gojin svet, gde kod paladinskog grofa, covek sa licem koje neodoljivo podseca na Gojino, gotovo izdise povracajuci. (Uzrok ove snazne fizioloske reakcije je licemerje sveta.)
    ...Posle, grad se rascvetavao u blagom, orfickom strujanju. Mislila sam na reci B. Hamvasa "da je umetnik sada jedini vernik, jer je jedini odrzao vezu sa transcendentalnim silama". Zvonila su zvona, punim plucima, resko, zlatno, ali za sebe. Drvece je, obavijeno retkom, setnom maglom podrhtavalo od neke neizlecive nervne bolesti. Stisnuta usta zemlje nista nisu progovarala. Nije bilo oprostaja.
    Sanja Domazet

                                nazad