Sukobi sa Hunjadijem

Tokom 1446. godine despot Đurađ oženio je svoga najmlađeg sina Lazara sa Jelenom, ćerkom morejskog despota Tome Paleologa. Ova porodica je bila u bliskim rođačkim vezama sa vizantijskim carem Jovanom VIII. Po svemu sudeći pri izboru mladenke najveću je ulogu odigrala Jerina. Svatovi su bili veoma luksuzni, a svadba je proslavljena u Smederevu 18. decembra 1446. godine. U vreme venčanja Jelena je imala oko petnaest godina dok je Lazar imao više od dvadeset. Ovim činom despot Đurađ je jasno pokazao da će mu naslednik biti najmlađi sin Lazar, budući da stariji sinovi, Grgur i Stefan, tada još nisu bili oženjeni. Upravo od toga doba Lazar postaje i očev savladar.

Dok se despot bavio uglavnom unutrašnjim stvarima u Despotovini i strogo pazio da se ne zameri Turcima, Hunjadi je pripremao da osveti za strašan poraz kod Varne. Još tokom 1445. godine on se žalio papi Evgeniju IV da "neće mirovati sve dok rane domovine ne izleči i sramotu njenu ne opere". Sve njegove molbe po evropskim dvorovima nisu donele rezultate i bilo je jasno da za naredni rat sa Turcima neće imati podrške sa strane. Venecija nije htela rat jer je imala trgovinski sporazum sa sultanom, despot Đurađ se plašio da bi mogao da ponovo izgubi Despotovinu. Uskoro je Hunjadi izgubio i papsku podršku kada je ratoborni Evgenije IV umro, a nasledio ga Nikola V koji se više bavio naukom i umetnošću. To mu je u jednom pismu Hunjadi i zamerio: "Uostalom u vezi onoga što Vi mislite da sam podstaknut više smelošću nego promišljenošću, te me opominje da taj polazak svoj odložim za sledeću godinu, pa mi za to zamoljenu pomoć ne uskraćuje nego samo odgađa;...". Kao da u Evropi niko nije mario za turske upade koji su tada postajali sve jači i drskiji. Tokom 1446. godine Murat II je strašno razorio Peloponez, ali ga nije zauzeo već je natovaren ogromnim plenom i sa preko 60.000 pohvatanog roblja uskoro napustio te krajeve.

Uvidevši da pomoći neće dobiti, a predosećajući da bi sultan Murat II mogao uskoro da sve svoje snage okrene ka Ugarskoj, odluči Hunjadi da udari prvi. Sakupi vojsku i tokom septembra 1448. godine ulogorio se kod Kovina u neposrednoj blizini Smedereva. Tu je ova vojska stajala punih mesec dana iščekujući vlaškog vojvodu Dana, nemačke krstaše i češke topnike. Međutim, Hunjadi se još uvek nadao da će uspeti da ubedi despota Đurđa da mu se u ovome pohodu pridruži. "Zaustavivši se na obali Dunava, poslao je svoje poklisare Đurđu, nagovarajući ga i moleći (kako je i ranije više puta činio) da mu se pridruži u ovom časnom i svetom pohodu. Stavljao mu je pred oči kakve je sve usluge primio od Ugra i kako bi bilo strahovito nepošteno kad bi se pokazao nezahvalnim prema njima. Uveravao ga je da rat može biti samo uspešan, jer ima dovoljno novca i ljudstva; on je imao u svojoj vojsci dvadeset hiljada vojnika, ne računajući tu vlaške odrede; da se prema tome, za ovaj pohod traži i da nedostaje samo on, vladar Raške; ako on svojim savetom i svojom moći pomogne ovaj poduhvat, ništa se više ne može poželeti. Stoga ga je usrdno molio da postroji svoje odrede lake konjice i da krene za njim" (Mavro Orbin).

Ova Hunjadijeva ubeđivanja pokušao je despot Đurađ da nekako izvrda sve nalazeći razloge koji nisu bili mnogo uverljivi i koji su Hunjadija do kraja razjarila tako da je pripretio da će despotu Đurađu zavrnuti šiju samo ako ga se dočepa. "Ali kako Đurađ nije bio ni sklon, a kamoli oduševljen da učestvuje u ovome ratu, izvinjavao se na sve moguće načine, navodeći pre svega mirovni ugovor koji ga je obavezivao prema Muratu, kojega ni po kakvu cenu ne bi hteo ozlovoljiti, te da ga lično ponovo ne snađe ranija nevolja. Ove i mnoge druge razloge isticao je Đurađ kako ne bi ušao u savez s Jankom, kome je, u stvari mnogo zavideo. Naime, Đurađ nije mogao podneti što mu je Janko bio pretpostavljen u upravi Ugarskog kraljevstva, a sem toga, stideo se da kao despot i vladar Mezije, potomak carske loze, ratuje pod zastavom Hunjadija. Kad je Hunjadi to saznao, mnogo se uvredio i rasrdio. Pretio je da će on lično, ako mu bog dade pobedu u ratu, svojim rukama (kako je običaj kod Indijanaca) zavrnuti šiju nevernom i nezahvalnom Đurđu, pa njegovo kraljevstvo predati drugome, dostojnijem od njega" (Mavro Orbin).

Uvidevši da despota ne može ubediti, Hunjadi krajem septembra pokrene svoju vojsku. Sada je već imao oko 30.000 ratnika i bio je dosta siguran u svoju snagu. Ljut na despota Hunjadi je tada načinio možda i sudbonosnu grešku svoga celokupnog pohoda. To što je despot odbio da mu pruži pomoć shvatio je Hunjadi kao akt neprijateljstva i naredio da se krene preko Despotovine. Osim toga vojska je dobila punu slobodu da pali i uništava na sve ono što je naišla. Ukratko, ponašao se prema Srbiji kao da je ona neprijateljska zemlja. "Hunjadi, dakle, krene smesta pu Bugarske. Prolazeći kroz Rašku poharao ju je kao da je to bila neprijateljska zemlja" (Mavro Orbin). Čak ni tada Srbi nisu odgovarali na napade razularenih krstaša, a sve zbog naređenja despota Đurđa da se sukobi izbegavaju dokle god to bude moguće. "Ovaj odmah po čitavoj svojoj zemlji naredi da gubernatora slobodno propuštaju i da mu onako ukazuju dobru volju kao njemu samome, što je naredio u ime svoje milosti" (Konstantin iz Ostrovice).

Na kraju, despot se ipak na osvetio Hunjadiju tako što je dojavio sultanu Muratu II da se krstaši približavaju. "Čim je Hunjadi krenuo, Đurađ je preko više glasnika obavestio Murata o pohodu Ugra i broju njegove vojske. To je činio delom zbog zavisti koju je (kako je rečeno) osećao prema Janku, a delom da bi ugodio Muratu, nadajući se da će na taj način dugo vremena ostati s njim u prijateljstvu" (Mavro Orbin). Nadalje, Orbin navodi da despot nije sultana obavestio samo o tome da će ga krstaši napasti već je čak davao savete i kako da ih sultan na najbolji mogući način dočeka. "Đurađ ga je obavestio zatim da je Hunjadi prešao Dunav s neznatnom vojskom i da ne treba uopšte da ga se boji, već neka ga pusti da prođe dalje, a onda neka mu pozadi zatvori prolaze, jer ako tako učini, niko od neće moći da umakne" (Mavro Orbin).

Sultan je reagovao veoma brzo i već početkom oktobra 1448. godine presekao je sa oko 60.000 vojnika krstašima put na Kosovu polju, istom onom mestu gde je knez Lazar 1389. godine dočekao sultana Murata I. Ovu tursku armiju vodio je sultan Murat II, a uz njega je bio i sin Mehmed (Osvajač) kojem je ovo bila prva bitka. Murat II se okružio bedemom topova i janičara dok je Mehmed držao desno krilo sa anadolskim trupama. Naspram Turaka stajali su krstaši, a Hunjadi je držao centar dok su Vlasi bili na desnom krilu. Ugari su imali na raspolaganju dugačke topove koji su izazvali strah kod Turaka pa postoji priča da je čak sultan nudio Hunjadiju 100.000 dukata da bi ovaj odustao od pohoda.

Bitka je počela 17. oktobra 1448. godine i sam početak je doneo mnogo uspeha hrišćanima. Oba turska krila su bila zgažena, a i sam sultan Murat II je spasao glavu samo zahvaljujući tome što je imao brojniju vojsku. Ni Hunjadi nije mnogo bolje prošao jer je konj pod njim ubijen i njega je spasao neki vlaški knez. Bitka je trajala sledeća dva dana i dve noći i izgledalo je da će Turci konačno podleći. Međutim, u tom odlučujućem trenutku Vlasi su izdali Hunjadija, pošto su se navodno uplašili zato što su im Turci zašli s leđa. Vlasi su tokom bitke uspeli da se nagode sa Turcima i da se okrenu protiv Hunjadija. Sad se i Hunjadi našao u bezizlaznoj situaciji, ali uspeo se izvući tako što je naredio da Nemci i Česi, koji su opsluživali topove, napadnu ono mesto gde se nalazio sultan Murat II sa janičarima. To je bilo sasvim dovoljno da se Turci pozabave, dok je Hunjadi sa najvernijim pratiocima bukvalno pobegao i to još noću. Dugo se to nije znalo pa je bilo priča da je poginuo ili da je otišao da bi Turcima zašao s leđa. Nemci i Česi su se junački branili, ali su bili svi do jednog isečeni. "Bitka je počela u četvrtak ujutru i tukli su se sve do subote predveče. Poganički konjanici bili su do nogu potučeni, ali su se potom pribrali. Videći to, gubernator se okrene ne dvorane, ali je tamo bio potpuno potučen, tako da je sam jedva utekao u planine, a drugi su svi na bojištu ostali, koji su potučeni do nogu. Car Murat je naredio da se sve glave na gomile slože. I tako je pobednički otišao s Kosova polja i tako se završila ova nesrećna i žalosna bitka" (Konstantin iz Ostrovice).

Vlasi, koji su izdali Hunjadija, očekivali su da će ih sultan nagraditi, međutim desilo se nešto drugo. Sultan Murat II se plašio da ova predaja Vlaha jeste samo neka ratna varka Hunjadija, pa je ne želeći ništa da rizikuje naredio da se svi Vlasi pobiju. To je izvedeno veoma lukavo. Najpre se sultan zahvalio Vlasima za pruženu pomoć, a onda im je otvorio redove svoje vojske, a oni su morali kao znak podaništva da predaju svoje oružje. Kada su bili opkoljeni sa svih strana, Murat II je objavio smrtnu presudu za ove izdajnike, ali da se ne pričalo kako je pobio nenaoružane ljude, naredio je da im oružje vrate, a onda su bili svi isečeni.

Turci su bitku na Kosovu dobili, ali gubici su navodno bili barem dvostruko veći nego što su ih imali hrišćani i to je bio razlog zašto sultan ovu pobedu nije do kraja iskoristio. Koliko je bilo mrtvih Turaka vidi se iz toga što se nisu svi mogli ni sahraniti već su uglavnom pobacani u reku Sitnicu koju su tako zgadili da se iz nje riba nije mogla dugo jesti.

Rezultat bitke je bio porazan za obe strane. Hunjadi je izgubio oko 17.000 svojih vojnika dok se ostatak rasuo i preko Despotovine se pokušavao dočepati Ugarske. Međutim, sada su u Srbiji počeli da dočekuju krstaše i da im se grozno svete za sva ona zla što su načinili samo par nedelja ranije. Despot je izdao posebna, vrlo stroga naređenja, a posebna meta su bili Ugri i njihov vođa, Janjoš Hunjadi. "Kad je despot Đurađ čuo za poraz hrišćana, poslao je telala po čitavoj državi i napisao upravnicima svojih zemalja da ne smeju propustiti nijednoga Ugra kroz njegovu zemlju pre nego što ispitaju ko je i otkuda je, a da sve ostale pripadnike drugih nacija slobodno propuste. U slučaju, pak, da pronađu Janka Hunjadija, da ga dovedu preda nj. Poglavari pokrajina sa svoje strane, izdadoše proglas svim svojim podanicima da svakog Ugra koga nađu smesta privedu k njima. Ko god bi se ogrešio o ovo naređenje morao je umreti na mukama" (Mavro Orbin).

Već je rečeno da su krstaši imali velikih problema dok su se prebacivali preko Srbije i da je mali broj uspeo da izmakne osveti despotovih trupa ili domaćih stanovnika. Ni Hunjadi nije bolje prošao, a Orbin dosta detaljno opisuje njegovo lomatanje nakon bitke. "Primetivši Hunjadi da je Jovan Zeker, sin jedne njegove sestre, poginuo u bici, da su zarobljene mnoge ratne zastave, da je vojska naterana u bekstvo napustila sve, i on stade bežati i lutati sam na konju po pustarama, i bez jela i bez pića. Kad je video da mu je konj već sustao, napusti ga i idući tako sam dođe do jednog brežuljka. Opazivši to da neki Turci trče za njim s kopljem u ruci, pobeže i skloni se u jednu močvaru. Izašavši posle iz močvare, uđe u zemlju despota Đurđa. Tamo je susreo dva Rašanina koje je uz velika obećanja molio da ga povedu u Beograd. Oni su ga najpre nahranili, a zatim, obećavši mu da će ga odvesti kuda je želeo, krenuše s njim na put u čvrstoj nameri da ga uz put ubiju. Pošto su, dakle, prevalili mali deo puta, nasrnuše na nj da vide ima li što uza se. Našavši jedan zlatni krst koji mu je visio o vratu, oteše mu ga. Međutim, dok su se oni svađali oko krsta, Janko ugleda u blizini jedan njihov mač, zgrabi ga hitro i jednoga od njih smrtno rani, dok se drugi spasao bekstvom" (Mavro Orbin).

No, to je bio tek početak nevolja u koje je Hunjadi odmah zatim upao i na kraju postao zarobljenik despota Đurđa koji je sada imao konačnu dobru priliku da se Hunjadiju osveti za sve one pakosti što mu je proteklih ovaj naneo. Kako je to vrlo interesantna priča prenosimo je u potpunosti. "Hunjadi, sav izgladneo, nije znao šta da radi. Stigavši u jedno mesto u Raškoj gde su neki seljaci radili na polju, uputi se k njima i zamoli da mu dadu malo hleba. Kad su ovi razabrali da je Ugrin i da traži hleba, odgovoriše: Prijatelju naš, hleba imamo i daćemo vam koliko god hoćete, ali propis traži i sili nas naređenje vladara da vas svakako moramo privesti gradskoj upravi da se vidi ko ste. Kad uprava utvrdi ko ste, smesta će vas i bez ikakvih smetnji pustiti u vašu zemlju. Jer traže (kako mislimo) samo Janka Hunjadija. Rekavši to, pomenuti seljaci ga ne pustiše da ode, već ga čvrsto vezaše i prisiliše da kaže i prizna najstarijem između njih da je on Hunjadi. Hunjadi im je mnogo obećavao ako ga odvedu u Beograd, a ne privedu pred gradsku upravu. Onaj, dakle, najstariji među njima poznao je i obećao da mu se neće ništa dogoditi i da će ga povesti kući. On je otkrio svojoj braći da je to Hunjadi, i naredio im da stvar drže u tajnosti. Kasno u noć odvedoše ga u jednu pojatu gde su držali seno i stoku, očekujući jutro da s njime krenu put Beograda. No sledećeg dana pomenuta braća se posvađaše i jedan od njih, rasrdivši se, pođe da otkrije stvar gradskoj upravi. Ova uputi svoje sudske činovnike, koji su uhvatili Hunjadija i vezanog otpremili despotu uz obaveštenje gde je bio pronađen" (Mavro Orbin).

Danas se misli da je Hunjadi uhvaćen u valjevskoj Podgorini (nekada Zagorje), a da je gospodar te oblasti, Stefan Belimužević, bio taj koji ga je predao despotu. "Gubernator je stigao u drugu pokrajinu po imenu Zagorje, u kojoj je bio gospodin Belimužević Stevan. I Janko je bio uhvaćen i izveden preda nj. A ovaj ga dovede despotu u Smederevo" (Konstantin iz Ostrovice).

Nakon tog Hunjadi je bio odveden kod despota u Smederevo. Sada je despot odjednom dobio priliku da od uhvaćenog Hunjadija dobije ono što mu je ovaj pre nekoliko godina, koristeći se pomalo i lukavstvom, oduzeo. Velikaši u Ugarskoj su veoma brzo doznali gde se Hunjadi nalazi i želeli su po svaku cenu svog gubernatora da na neki način otkupe od despota. Pregovori su započeli, ali zbog teških uslova koje je despot nametnuo bili su se neplanirano otegli. Despot je tražio od Hunjadija da prekine sva njihova međusobna neprijateljstva, da ga u narednim ratovima pomaže, da Ugarska vojska više nikada ne prelazi preko Despotovine (u onim slučajevima kada ratuje sa Turcima) izuzev kada despot ratuje sa Turcima, da vrati despotu sva ona imanja koja mu je oduzeo, da plati 100.000 dukata na ime odštete za sve ono što je Hunjadijeva vojska u proteklom pohodu naštetila Despotovini. Tada je ugovorena i ženidba Hunjadijevog sina Ladislava sa despotovom unukom, ćerkom grofa Urlika Celjskog koja se zvala Elizabeta. Osim toga despot je, radi veće sigurnosti da će ugovor biti ispoštovan, tražio od Hunjadija da mu sin Ladislav bude taoc. "Da bi, pak, bio siguran za ono što je ugovorio s Hunjadijem, Đurađ je zatražio da mu dade za taoca svoga sina Ladislava" (Mavro Orbin).

Na kraju je dogovor postignut, Ladislav Hunjadi je došao kao talac u Smederevo, a Janjoš Hunjadi je otputovao u Ugarsku. Hunjadi se nije mogao žaliti na onaj postupak koji je prema njemu primenio despot, mada je verovatno imao razloga da se pribojava. Međutim, za vreme dok je boravio u Smederevu, pokušao je izgleda Hunjadi da pobuni despotove ljude i da se na taj način oslobodi. Sama zavera je na vreme otkrivena, tako da mu je taj pokušaj propao. "Kad je Đurađ dobio u ruke Hunjadija, zadržao ga je neko vreme kao zarobljenika u kuli. Dok je Hunjadi tu boravio, nagovorio je kapetana kule i ostalu posadu da se združe s njim i da zajednički napadnu lično despota, te zauzmu grad. Ali stvar, ma kraju, ne uspe, jer je jedan od zaverenika otkrio Đurđu ovu zaveru. Đurađ je naredio da se pogube svi zaverenici,.." (Mavro Orbin).

Sultan Murat II je nekako dočuo da je despot uhvatio Hunjadija i da ga drži zarobljenog. No, kada je sve to saznao bilo je već suviše kasno i to je sva sreća za Hunjadija, ali i za despota jer sultan se sigurno ne bi mnogo dvoumio da napadne na Smederevo da je znao da je ovaj tamo zatočen. "Kao što se kaže: zlome nikada dobro ne čini; i imao je posle toga despot mnogo neprilika od turskoga cara što je pustio gubernatora iz zemlje, jer da je bio znao da je u Smederevu, odmah bi ga opseo. I zato ga despot nije hteo dugo držati kraj sebe, a ne bi car saznao" (Konstantin iz Ostrovice). Sam despot nikako nije imao nameru da sultanu isporuči Hunjadija i sa njime je imao svoje sopstvene planove, koje je na kraju i izvršio.

U svakom slučaju ovo mešetarenje despota sa Hunjadijev nije ostavilo traga na njihove međusobne odnose. Istovremeno, odnosi despota Đurađ i Hunjadija kao da su se za izvesno vreme našli na uzlaznoj liniji. Odmah po povratku u Ugarsku počeo je Hunjadi da ponovo zagovara novi rat, ali iscrpljenost je bila takva da to nije moglo da se izvede za jedno duže vreme. Osim toga i u samoj Ugarskoj počela su neka komešanja protiv Hunjadija tako da je za izvesno vreme morao da se pozabavi time. To je bio upravo razlog zbog čega je zatražio od despota Đurđa da posreduje pri sklapanju mira sa sultanom. Despot je izradio neke predloge za mir, ali ih ugarski sabor tokom 1449. godine odbije. Za taj neuspeh je ponovo okrivljen despot Đurađ, a razloge navodi u svome pismu varadinski biskup Ivan Vitez. On kaže: "Što se tiče Turaka, ratovanje s njima traje i ne traje. Nama se doduše, s obzirom kakvo je vreme, činilo dobrim da ugovaramo i dogovorimo mir s njima; ali nismo ništa postigli, jer smo se dosad, rekao bih, služili nesretnim posrednikom, budući da se taj posrednik (despot), kako se govori, bojao da bi s našim mirom rat sebi navukao".

Nešto kasnije zatraži Hunjadi od pape da ga oslobodi svih onih obaveza koje je dao despotu Đurađu 1448. godine (vreme kada je zarobljen od despota nakon Kosovske bitke). Papa Nikola V, koji je bio u nekom sukobu sa Hunjadijem, jedva je dočekao priliku da se nekako pokuša iskupiti. Spremno prihvati predlog iz Ugarske pa izda u aprilu 1450. godine bulu u kojoj despota proglasi za "nepoštena, nečovečna, nerazborita i nedostojna". Đurađ je pokušao da se nekako izmiri, ali nije uspeo. Hunjadi mu oduzme sve posede po Ugarskoj tokom aprila 1450. "Hunjadi se u Ugarskoj neko vreme odmarao i oporavljao od tolikih napora, a onda je rešio da se osveti Đurđu, iju je nezahvalnost teže podnosio negoli mržnju Turaka, a nada sve mu je bilo mučno sećanje na ropstvo provedeno u Raškoj. Stoga je sakupio vojsku i napao Đurđeve zemlje. Popalio je sela, poharao polja, zauzeo gradove i, konačno, za kratko vreme osvojio što je Đurađ posedovao u onom kraljevstvu" (Mavro Orbin). Nakon toga, Hunjadi je usmerio vojsku i prema Despotovini. Ne želeći dalje zatezati odnose, despot uputi Hunjadiju pregovarače. To se pokazalo korisnim i dogovor je postignut tako da Ugari nisu upadali u Despotovinu. "Kad je hteo preći preko da ruši Rašku, iziđoše mu u susret Đurđevi poklisari, te mu sami dobrovoljno povratiše sina Ladislava, kojega je Đurađ kraljevski darovao. Zatim su ga zamolili da odustane od daljeg uništavanja i oprosti nanete mu uvrede, jer je Đurađ spreman da ubuduće radi prema njegovim željama. Hunjadi je zastao časak da promisli što će uraditi, ali je, na kraju, bio svladan molbama svojih ugarskih velikaša koji su se bili založili da ga izmire s Đurđem. Odobrovoljio se i zaključio povoljan mir s Đurđem, te se vratio u Ugarsku" (Mavro Orbin).

Iako je neki dogovor postignut, između despota i Hunjadija nikako nije moglo da dođe i do iskrenog pomirenja. Izgledalo je kao da ne postoji bilo kakva mogućnost za takvo nešto. I onda odjednom stigne vest da je sultan Murat II dana 3. februara 1451. godine umro. Na presto se uzdigao njegov sin Mehmed II (Osvajač). Čini se da su ugarska gospoda smatrala da je smrću sultana Murata II otvorena mogućnost za uspešniju borbu protiv Turaka. To je bio verovatni razlog zbog kojeg je izvršen pritisak na Hunjadija i despota da se konačno pomire. Do kraja je sporazum i postignut, a povelja je potpisana u Smederevu (7. avgust 1451.). Da bi mir bio čvršći obavljena je i veridba Hunjadijevog sina Matije i Jelisavete, ćerke grofa Ulrika Celjskog, odnosno despotove unuke.

Smrt sultana Murata II nije ni u kom slučaju dočekala despota nespremnog. Odmah je poslao glasnike koji su čestitali sultanu Mehmedu II, ali i zatražili da se dosadašnji ugovor između Turske i Despotovine obnovi. Sultan je odmah pristao i ovaj ugovor je, po starim uslovima, produžen. Osim toga, što je Đurđa moglo posebno da obraduje, sultan Mehmed II je Maru Branković oslobodio daljnjeg boravka u Turskoj i sa bogatim poklonima je vratio u Despotovinu. Za njeno izdržavanje dodelio joj je Toplicu i Dubočicu koje su do toga momenta držali Turci. "I poslao je despotu ženu oca svojega Murata, svoju maćehu, njegovu kćer po imenu Mara. Otpremivši je pošteno, dao joj je dve pokrajine: Toplicu i Dubočicu i načinio je s despotom ovakav savez: dokle god je on živ i njegov sin Lazar, nikad im nije hteo smetati i osigurao je sebi da mu despot šalje za vreme rata petnaest stotina konjanika i da mu svake godine daje danak petnaest hiljada zlatnika, na šta je sve despot pristao i mnogo je od toga učinio" (Konstantin iz Ostrovice). U to vreme se činilo da je despotova politička situacija bolja nego ikada. Zahvaljujući ćerci Mari, ali i veštom deljenju mita, mogao je mnogo toga da uradi. Verovatno je on bio taj čijim je posredstvom 24. novembra 1451. godine sklopljeno primirje između Turske i Ugarske. O tome Hunjadi piše: "da je između Kraljevstva Ugarskog i njega i cara turskog posredstvom određenih vladara utanačeno primirje na pune tri godine, i da je taj mir uključen i vlaški vojvoda Vladislav". Hunjadi ne spominje koji je to vladar posredovao, ali sasvim je sigurno da je to bio Đurađ. Još uvek je u Hunjadiju gorela stara mržnja prema despotu i mada je koristi njegove usluge nije mogao da mu to prizna u zaslugu.

Tada je došlo do pokušaja da se Mara Branković uda za vizantijskog cara Konstantina. U vreme kada se vratila u Srbiju imala je Mara oko pedeset godina i zbog te relativne mladosti, ali i dobrih veza sa turskim dvorom padne na pamet Đ. Franci, velikom logotetu vizantijskog cara Konstantina, da svoga gospodara oženi Marom. Kako je vizantijski car u to vreme bio udovac to je razaslao svoje emisare koji su mu trebali naći dovoljno bogatu i dovoljno uticajnu ženu. Zbog njenih dobrih veza sa sultanom Mehmedom II, učinilo se Franci da bi Mara bila dobra partija za cara već dobro posrnulog Vizantijskog carstva. On je to caru predložio, a ovaj je to odmah prihvatio. Naravno da je i despotu Đurđu, a pogotovo Jerini, odgovaralo da im se ćerka uda za Vizantijskog cara. Međutim, Mara se izgovorila time da je još kao žena sultana Murata II dala zavet da se, ako ikada izađe iz harema, više neće udavati već će se zamonašiti. Tako je taj plan za udaju propao, a pokazalo se da je to za Maru bila sreća budući da je Carigrad uskoro pao, a car Konstantin bio ubijen. Nju, zbog toga što ju je sultan Mehmed II izuzetno poštovao i voleo, sigurno ne bi dočekala takva sudbina, ali ožiljci bi ostali.

Možda su tada hrišćani to što je sultan Mehmed II sa njima sklapao mir shvatali kao njegovu slabost, a opet, mnogi su mislili da je to dobrim delom zasluga despota Đurađa koji je navodno mogao sve da postigne na turskom dvoru. No, svi su se oni ljuto varali. Niti je sultan Mehmed II bio naivan, niti slab, a despot Đurađ je još ponajmanje od svega bio toliko uticajan da je mogao sve da postigne na turskom dvoru. Mladi sultan je razmišljao o nečem sasvim drugom i zbog toga je pristajao da sklapa mir i tamo gde to objektivno nije morao. Njegova je bila ideja da zauzme Carigrad i ostvari ono što su mnogi prije njega pokušavali, a nisu uspevali. Jedno vreme njegove namere se nisu mogle nazreti, ali kada je sagradio utvrđenje Rumeli Hisar na najužem delu Bosfora, sve je bilo jasno. Ova tvrđava je bila veoma značajna i postoji priča da je sultan bio lično prisutan dok se ona gradila i da je čak i sam pomagao noseći kamenje i malter. "A kad prispe, utabori se na morskoj obali na prolazu kraj Svetoga Đorđa, pet italijanskih milja iznad Carigrada i naredi majstorima da razmere zemljište, a sam odmah poče da nosi kamenje. A kad drugi videše da car ne lenstvuje, svaki poče nositi kamenje, drva i sve potrebe za zidanje. I ne pokrete se s onoga mesta čitave dve godine, sve dokle grad nije bio završen. A niko nije znao njegovu nameru, šta je hteo s tim gradom da preduzme" (Konstantin iz Ostrovice).

To što Konstantin iz Ostrovice navodi da niko nije znao šta Mehmed II namerava da postigne sa gradnjom ove tvrđave nije tačno, jer čim su udareni temelji bilo je jasno da se sprema napad na Carigrad. Stoga je i vizantijski car Konstantin Paleolog XI pokušavao da dobije pomoć od zapada, ali u tome je imao malo uspeha. Pokušao je čak i sa crkvenom unijom, a papski legat kardinal Izidor je održao u Aja Sofiji misu i objavio uniju. Međutim, naišao je na strašan otpor u Carigradu. Izbila je pobuna predvođena kaluđerima, a navodno Luka Notaras je rekao: "Više volim da vidim usred grada turski turban, nego katoličku mitru" (Duka). Bednik nije ni znao kako će brzo njegovo prorokovanje da se obistini, a Carigrad da doživi najstrašniju moru koja može da se desi. Samo par meseci kasnije u tu istu Aja Sofiju ujahaće sultan Mehmed II sa turbanom na glavi i pomoliti se Alahu. Kada je Luka shvatio šta se dešava bilo je kasno. Turski turban je ušao u Carigrad i ostao do dan danas u njemu.

Pocetak