ARGONAUTI

(Grč. Argonautai, lat. Argonautae, doslovno značenje - "mornari s (lađe) Argo" - učesnici pohoda za zlatnim runom u Kolhidu)

Organizator i vođa tog pohoda bio je junak Jason iz Jolka u Tesaliji, na podsticaj jolskog kralja Pelije. Jason je bio sin kralja Esona i unuk Kreteja, osnivača Jolka, a Pelija je bio Kretejev pastorak. Iako je po naslednom pravu jolski presto trebalo da nasledi Eson, Pelija ga je proterao i prigrabio vlast u Jolku. Kad je Jason odrastao, zatražio je od Pelije da mu, kao zakonitom nasledniku, vrati vlast. Bojeći se Jasona, Pelija je naoko pristao, ali je postavio uslov da Jason velikim junačkim delom dokaže svoje sposobnosti budućeg vladara. Kad je Jason pristao, Pelija mu je naredio da iz Kolhide donese zlatno runo koje je pripadalo moćnom kralju Ejetu. To je bilo runo zlatnog ovna koji je u Kolhidu odneo Kretejevog sinovca Friksa da bi ga spasio žrtvovanja. Kralj Ejet je obesio runo o visoko drvo u svetom gaju boga Aresa, gde ga je čuvao džinovski zmaj koji nikada nije spavao.

Domoći se zlatnog runa bilo je - prema opštem uverenju - gotovo nemoguće. Već samo putovanje u Kolhidu (na današnjoj crnomorskoj obali Kavkaza) bilo je vezano za takve opasnosti da je bilo malo verovatno da bi neko uopšte mogao da krene u takav poduhvat. A kad bi nekome i pošlo za rukom da ostvari taj podvig, naišao bi na jaku Ejetovu vojsku, a ako bi i nju savladao, bez sumnje bi podlegao strašnom zmaju. Pelija se nadao da će se Jason uplašiti od takvog zadatka, a ne uplaši li se, da će pri pokušaju da ga ispuni sigurno poginuti.

Jason je prihvatio Pelijin uslov, ali je ubrzo shvatio da mu za ispunjenje zadatka nedostaje snage. Ipak, ono što ne može da učini jedan čovek, ma kako hrabar, može postići udružen napor mnogih. Zbog toga se Jason uputio po grčkim krajevima i posetio mnoge poznate junake zamolivši ih za pomoć. Za svoj poduhvat pridobio ih je čak pedeset. Među njima su bili: Zevsov sin Herkul, Tezej, ponos Atine, slavna braća Kastor i Polideuk iz Sparte, lapitski kralj Piritoj, ftijski kralj Pelej, krilati junaci Kalais i Zeto, junaci Ida i Linkej, salaminski kralj Telamon, kalidonski Melegar, zatim Ankej, junaci Admet, Tidej, Eufem, Ojlej, Klitije, Tifije, Herkulov prijatelj Polifem i mnogi drugi. Kao muziča pratio ih je slavni Orfej, vrač ima je bio Mops, a lekar Asklepije, kasnije bog lečništva. Kad je Arestorov sin Arg sagradio brzu lađu s pedeset vesala, koja je po njemu dobila ime Argo ("brza"), sakupili su se junaci u Jolku, prineli odgovarajuće žrtve bogovima i isplovili na more.

Zapovednik lađe bio je Jason, njen kibernet (kako se tada nazivao kormilar) snažni Tifije, a dužnost "radarista" preuzeo je junak Linkej, koji je imao tako bistar vid oštar pogled da je video ne samo kroz vodu nego i kroz drvo i kamen. Ostali junaci su veslali, a ritam im je davao Orfej svojom pesmom i sviranjem na liri.

Argonauti su isplovili iz tesalskog zaliva na modro more koje se tada još nije zvalo Egejsko. Usmerili su lađu prema ostrvu Lemnosu, gde je vladala kraljica Hipsipila. Tamo su bili toplo primljeni jer su Lemnjanke pre kratkog vremena bile poubijale sve svoje muževe (zbog nevere), a iskustvo ih je naučilo da je život s muževima doduše težak, ali bez njih još teži. Argonauti su tu postali predmet posebne pažnje i junacima se uopšte nije odlazilo sa ostrva. Da nije bilo Herkula, koji ih je energično podsetio na cilj pohoda, možda bi i zauvek ostali na Lemnosu. Posle dve godine (prema drugoj verziji već nakon jedne noći) Argonauti su uspeli da se osveste i uprkos suzama i molbama gostoprimljivih Lemnjanki, koje su usrećili mnogim potomcima, ukrcali su se na lađu i nastavili plovidbu.

Kad su stigli u Propontidu, današnje Mramorno more, pristali su na poluostrvu Kiziku, gde su živeli Posejdonovi potomci Dolioni, kojima je vladao kralj Kizik. Kralj ih je primio prijateljski, priredio veliku gozbu u njihovu čast, a pre odlaska upozorio ih na strašne šestoruke divove koji su živeli na suprotnoj obali. Drugog dana Argonauti su zaista naišli na njih, ali Herkul ih je na čelu male skupine sve do jednog pobio, pa su Argonauti mogli mirno da nastave plovidbu. Noćni vetar bacio ih je, međutim, natrag i Argo je pristala na kizičkoj obali. Kizićani ih u noćnoj tami nisu prepoznali pomislivši da ih napadaju gusari. Rasplamsala se žestoka borba, u kojoj je Jason ubio vođu branilaca, ne sluteći da je to sam kralj Kizik. Borce je rastavila tek svetlost praskozorja. Tri dana i tri noći zajednički su slavili svečanosti u počast mrtvom kralju i ostalima koji su poginuli.

Nastavljajući plovidbu, Argonauti su prispeli do obale Mizije (koja je ležala na istočnoj obali Propontide i nije, dakle, bila podudarna s istorijskom Mizijom). Tu ih je snašao težak gubitak. Tamošnje nimfe otele su im Herkulovog mladog prijatelja Hilu. Herkul i Polifem pošli su u potragu za njim, odlučivši da se neće vratiti na lađu dok ga ne nađu. Kako ga nisu našli, nisu se ni vratili. Zbog toga je Jason morao da nastavi pohod bez njih. (Herkul je otišao u Lidiju, a Polifem se trajno nastanio u nedalekoj zemlji Halibljana, gde je utemeljio grad Kios). Do večeri su Argonauti doplovili nadomak obala Bitinije, zemlje na krajnjem severu Propontide, iza koje se već prostiralo Negostoljubivo (današnje Crno) more. Stanovnici su ih tamo dočekali neprijateljski. Bili su to divlji Bebrici, kojima je vladao kralj Amik, ratoborni nasilnik i hvalisavac. Tvrdio je da je najbolji borac na svetu pa bi svakog stranca terao na borbu kako bi mu to i dokazao i u borbi ga ubio. Po svom običaju izazvao je Argonaute da između sebe izaberu najjačeg koji bi s njim odmerio snagu. Javio se Polideuk, slavni borac, koji mu je nakon nemilosrdne borbe strašnim udarcem razbio lobanju. Bebrici su se na to bacili na Argonaute da osvete kraljevu smrt, ali borba nije dugo trajala. Nakon velikih gubitaka Bebrici su se povukli u planine.

Pre narednog dela puta, koji je bio posebno opasan, Jason je odlučio da se neko vreme odmore. Naredio je Tifiju da brod skrene na zapad, u Trakiju. Kad su se iskrcali, na obali su sreli slepog starca koji se od slabosti jedva držao na nogama. Iznenađeni su shvatili da je pred njima trački kralj Finej, slavni vrač i vidovnjak. Bogovi su ga kaznili glađu jer je, po nagovoru svoje druge žene, svoje sinove iz prvog braka bacio u mračnu tamnicu. Kad god bi Finej seo za sto, doletale su nasrtljive Herpije, krilate žene nepodnošljivog zadaha, i pojele mu jelo, a ono što nisu mogle da pojedu, zagadile bi. Finej se požalio Argonautima pa su odlučili da mu pomognu. Iz njihovih redova su istupili krilati junaci Zeto i Kalais, oslobodili utamničene Finejeve sinove (zapravo svoje nećake, Pleksipa i Pandiona, jer je prva Finejeva žena bila njihova sestra Kleopatra), i vinuli se u visine da dočekaju Harpije. Kad su se Harpije pojavile, bacili su se na njih i progonili ih čak do Plotskih ostrva u Jonskom moru. Sve bi ih ubili, ali ih je Irida, glasnica bogova, uverila da bogovi ubuduće neće dozvoliti Harpijama da muče Fineja. Zahvalni Finej savetovao je Argonaute kako da savladaju teškoće na putu do Kolhide, a pre svega kako da prođu kroz nedaleki tesnac koji spaja Propontidu i Negostoljubivo more. Taj tesnac, koji se danas zove Bosfor, čuvale su Simplegade, dve ogromne stene, koje su se neprekidno primicale i razmicale, tako da se između njih nije moglo ploviti. Po Finejevom savetu Argonauti su ispred sebe pustili golubicu da im pomogne pri prolazu. Kad je poletela (izgubivši samo nekoliko krila iz repa), poverovali su da će to uspeti i njima. Nalegli su na vesla i kad su se stene razmaknule, pojurili su napred. Uz pomoć boginje Atene, koja je jednu stenu načas zadržala, uspeli su da preplove tesnac (s manjim oštećenjem na krmi lađe). Otada se Simplegade više ne miču. Ispunilo se davno proročanstvo da će zauvek ostati nepomične ako između njih prođe lađa.

Kad je Argo uplovila u vode Crnog mora, koje se mirno talasalo na severnoj strani tesnaca. Argonauti su odahnuli jer je za njima bio najteži deo plovidbe. Dugo su zatim plovili duž severne obele Azije (Azija je tada bila samo Mala Azija) i bez uzbudljivih događaja dospeli do ostrva Aretijade, za koje pre njih (a ni posle njih) niko nije čuo. Kad je trebalo da pristanu uz obalu, pojavila se velika ptica i ispustila pero od metala, koje se zabolo u rame junaka Ojleja. Argonauti su s čuđenjem ustanovili da je pero jedne od Stimfalida, ptica koje je nekada ovamo oterao Herkul. Odmah zatim pojavila se nad lađom i druga takva ptica, ali je junak Klitije, vrstan strelac, uspeo da je obori. Zaštićeni štitovima izašli su Argonauti na obalu da rasteraju ptice, ali nisu morali da se bore protiv njih jer su se Stimfalide uplašile i nestale s vidika. Na Aretijadi je Argonaute čekalo veliko iznenađenje: našli su četiri poptuno iscrpljena mladića - Friksove sinove. Oni su bili pobegli iz Kolhide jer ih je nakon smrti njihovog oca kralj Ejet nemilosrdno progonio. Hteli su da stignu do Orhomena, zemlje svog dede, ali su na putu doživeli brodolom. S radošću su primili vest da Argonauti plove u Kolhidu da bi Ejetu oduzeli zlato runo i, uprkos opasnostima, koje su su dobro poznavali iz sopstvenog iskustva, pridružili su se pohodu. Sledećeg jutra isplovila je lađa Argo na severoistok i uskoro su se pred njenim pramcem pojavili modri vrhovi Kavkaza, pod kojima je ležala Kolhida.

Pristavši uz obalu, Argonauti su prineli žrtvu bogovima. Nakon toga Jason se najavio kod kralja Ejeta da od njega zatraži zlatno runo. Ako ga kralj dobrovoljno preda, neće upotrebiti silu. Ejet je, međutim, mislio drukčije: nije mu išlo u glavu da su toliki junaci došli u njegovu zemlju samo po zlatno runo. Zaključio je da su ih u stvari doveli Friksovi sinovi da ga, uz njihovu pomoć, svrgnu s prestola. Posle vrlo burne izmene mišljenja, u toku koje je junak Telamon hteo da upotrebi mač kao argument, Jason je uverio kralja da će izvršiti svaki zadatak koji mu on zada ako mu, posle njegovog izvršenja, preda zlatno runo. Čim runo dobije, sa svojim drugovima će mirno otići iz Kolhide. Ejet mu je naredio da gvozdenim plugom uzore polje boga rata Aresa upregnuvši u njega ognjene bikove, zatim da to polje zaseje zmajskim zubima iz kojih će niknuti naoružani vojnici i napokon da te vojnike ubije. Ako sve to izvrši, dobiće zlatno runo.

Taj zadatak, čiju je složenost nadmašivala još samo njegova neizvesnost, Ejet je izmislio samo zato da bi zadržao zlatno runo. Bio je siguran da će Jason taj zadatak ili odbiti ili da će pri pokušaju da ga izvrši sigurno poginuti. Međutim, Jason se prihvatio zadatka i dokazao da je pravi junak, posebno što u trenutku svoje odluke nije imao pojma šta se u to vreme odigralo na Olimpu.

Kada je boginja Hera videla da se njen ljubimac našao u nevolji, pozvala je boginju Atenu da se s njom posavetuje kako da se Jasonu pomogne. Uz Ateninu pomoć Hera je podmitila Erosa, malog boga ljubavi, da ljubavnom strelom prostreli srce Ejetove kćeri Medeje, koja je bila službenica boginje Hekate i moćna čarobnica. Erosova strela pogodila je Medejino srce baš u trenutku kad je Friksov sin Arg doveo pred nju Jasona, koji je nju hteo da zamoli za pomoć. Medeja se na prvi pogled zaljubila u Jasona i spremno ispunila njegovu molbu. Dala mu je čarobnu mast koja je čoveka činila neranjivim i za jedan dan nesavladivim, poverila mu čarolije kojima se mogla pozvati pomoć boginje Hekate i savetovala ga da nakon setve, kad izrastu zmajski vojnici, među njih baci kamen oko koga će se oni posvađati i neće ga videti u žestini međusobne borbe, pa će ih lako savladati. Može se samo zamisliti Ejetovo zaprepašćenje kad je Jason drugog dana nakon prihvatanja zadatka ispunio ono što se od njega tražilo, ali i Jasonovo razočaranje kad je Ejet uprkos tome odbio da mu preda zlatno runo. Sada je Jason ponovo došao kod Medeje: u dubokoj noćnoj tami odvela ga je čarobnica u Aresov gaj, čarobnom vodom poškropila i uspavala zmaja, pokazala Jasonu zlatno runo i pozvala ga da se s njim što je pre moguće izgubi. Jason joj je na to, iz zahvalnosti za ukazanu pomoć, ponudio brak. Medeja je radosno prihvatila ponudu i ukrcala se s njim na lađu.

Za tri dana je Argo doplovio preko negostoljubivog Crnog mora do ušća reke Istra (današnjeg Dunava). Međutim, ubrzo su se pojavile kolhidske lađe s progoniteljima, koje je vodio Ejetov sin Apsirt. Smatrajući da je u pravu jer je ispunio uslove za dobijanje zlatnog runa, Jason je odlučio da ga ne vrati, ali kako je borba protiv ogromne moći Kolhiđana bila bezizgledna, poslužio se lukavstvom kojim je kolhidsku vojsku lišio zapovednika. Uz Medejinu pomoć namamio je Apsirta u napušteni hram na nedalekom ostrvu i tu ga ubio. Njegovo raskomadano telo je bacio u reku. Dok su zaprepašćeni Kolhiđani u mutnim vodama Istra lovili delove Apsirtovog tela, Argo im je, gonjena brzim zaveslajima, umakla protiv struje Istra daleko na zapad. Poznato je da iz dunava nije moguće doploviti do Jadranskog mora, ali Grci to u doba postanka mita o Argonautima nisu znali. Tako je Argo bez teškoća doplovio Istrom u Ilirsko more, odatle rekom Eridanom (današnji Po ili Pad) do Rodana (današnje Rone) a zatim u Tirensko more, dok se najzad nije usidrio kraj obale ostrva na kome je živela čarobnica Kirka, kći boga sunca Heliosa. Kao Medejina roćaka skinula je s Jasona i Medeje prokletstvo zbog prolivene krvi i savetovala ih kako da savladaju opasnosti koje će ih u budućnosti vrebati. Argonauti su se sa zahvalnošću prisetili njenih saveta, posebno kad su ušli u tesnac između Scile i Haribde, kroz koji su uspešno prošli, i kada je Orfej svojim pevanjem nadvladao glasove sirena koje su ih mamile u propast. Posle duge plovidbe, tokom koje su savladali opasne virove među stenama Planktama, pristali su konačno na ostrvu Sheriji, ostrvu blaženog naroda Faečana.

Kralj Faečana, Alkinoj, primio je Argonaute prema svom običaju veoma prijateljski i priredio im bogatu gozbu. Ali drugog dana pristala je uz obalu njegovog ostrva kolhidska lađa i njen zapovednik tražio je od kralja da mu izruči Medeju. Alkinoj je odlučio da udovolji njegovoj molbi ako ona pripada Ejetu, ali ako je Jasonova žena, otac na nju ne može da polaže više nikakva prava. Istog dana se Jason venčao s Medejom, a Kolhiđani su se vratili neobavljenog posla.

Posle odmora kod Faečana Argonauti su isplovili prema grčkim obalama, ali kad su im one već bile nadohvat, digla se silna oluja i bacila ih na široko more. Linkej je izgubio orijentaciju, pa su se nakon dugog lutanja primakli obalama Libije. Kako nisu mogli da pronađu put iz plićaka u koji su zapali, odlučili su, po savetu morskih nimfi, da lađu prenesu preko pustinje na otvoreno more. Posle teških iskušenja i patnji, mučeni vrućinom i žeđu, dospeli su do vrtova Hesperida, koje su im pokazale blistavu vodenu površinu. Nakon kratkog veslanja utvrdili su da se nalaze na Tritonovom jezeru. Izašavši na obalu, prineli su bogatu žrtvu bogu kojem je jezero pripadalo. Triton ih je zbog toga proveo kroz tesnac pun virova do mora kojim su doplovili do Krita. Na Kritu je Argonaute očekivala poslednja prepreka: bakreni div Talos, koji je po Zevsovoj zapovesti čuvao kraljevstvo knososkog kralja Minosa. Talos im nije dozvolio da se iskrcaju, ali ga je Medeja svojim čarolijama učinila bezopasnim, pa su mogli da se odmore i snabdeju vodom. Nakon toga krenuli su na sever, uz ostrva u prelepom moru, i najzad su se srećno vratili u Jolk u Tesaliji.

Tako se završio slavni pohod Argonauta, slavan ne samo po tome što su ostvarili svoj cilj nego i po tome što niko od učesnika nije poginuo. Posle prinošenja veličanstvenih žrtava bogovima junaci su se vratili svojim kućama uz obećanje da će se svake četvrte godine sastati kako bi u međusobnim nadmetanjima proverili da li održavaju svoju snagu i umešnost na potrebnoj visini da bi, ako zatreba, jedan drugome pritekli u pomoć. Organizaciju tih nadmetanja poverili su Herkulu. On je za njih odabrao mesto u dolini među rekama Alfejem i Penejem u Elidi i posvetio ih olimpskom Zevsu. Nadmetanja su po njemu dobila ime Olimpijske igre.

Jason nije dobio vlast u Jolku, nego je kao prognanik našao smrt pod ruševinama svoje uništene lađe Argo, a zlatno runo je bespovratno nestalo. Nakon mnogih vekova pojavilo se u Zapadnoj Evropi kao ekskluzivni plemićki red, koji je svoj kraj doživeo s propašću habsburške monarhije. Olimpijske igre održale su se do danas, iako s prekidom od 1500 godina. Ukinuo ih je car Teodosije I, i to 394. godine n.e.

 

BACK