PROMETEJ

(Grč. Prometheus, lat. Prometheus - sin titana Japeta i boginje Temide ili okeanide Klimene)

Na pozornicu sveta mitova Prometej stupa u doba kad je Zevs ustao protiv titana Krona da bi uspostavio nov poredak. Titani su branili staru, Kronovu vlast, ali Prometej je stao na Zevsovu stranu: iako je i sam bio titan, težio je za novim i pravednijim uređenjem sveta. Pomogao je Zevsu savetom i neposrednim učestvovanjem u borbama, a nagovarao je i boginju zemlje Geju da se prikloni Zevsu. Kad je nakon desetogodišnje teške borbe, i uz njegovu pomoć, Zevs pobedio, Prometeju se nije odužio po zasluzi. Njemu to, međutim nije smetalo. Napustio je Zevsa čim je najviši bog energičnom i krutom rukom odlučio da uništi bespomoćni ljudski rod. Prometej je voleo ljude, a uz to je i saosećao sa slabijima: odlučio je da spase čovečanstvo po svaku cenu, pa čak i ako time okrene protiv sebe gnev najvišeg boga.

Da bi se spasli, bilo je potrebno da ljudi i sami na tome porade i da, uz to, budu sposobni da pomognu sebi samima. Prometej im je zbog toga ulio nadu i obdario ih snagom. Sa svetog ognjišta na Olimpu (prema drugoj verziji, iz peći boga Hefesta na gori Moshilu, na ostrvu Lemnosu) ukrao je vatru i doneo na dar ljudima. Ovladavši tim elementom, ljudi su počeli da žive razumnim životom. Spoznali su da je vatra ne samo gospodar već i dobar sluga. Postali su nezavisni od ćudi vremena, pripremali bolju hranu i jačali telesno i duševno. Ali to nije bilo sve. Prometej je naučio ljude da pomoću vatre kuju gvožđe i izrađuju alate, naučio ih zanatima, a i računanju, pisanju i čitanju. Ukrotio je za njih divljeg bika i stavio na njega jaram, kako bi njegovu snagu mogli da iskoriste pri obrađivanju polja. Upregnuo je konje u kola i primorao ih da slušaju čoveka, a sagradio je i prvu lađu. Najzad, upoznao je ljude s lekovima i odao im tajnu lečenja bolesnih. Ukratko, uputio ih kako da žive srećno kad su već ugledali svetlost ovog sveta.

Prometej je tako zaista postao pravi "stvoritelj čoveka", barem u tom smislu što ga je uzdigao iz prvobitnog prirodnog stanja stvorivši od njega razumno biće. To je, međutim, bilo više no što je Zevs mogao da podnese: za usluge koje je učinio ljudima osudio je Prometeja na okrutnu kaznu. Naredio je svojim slugama Snazi i Moći da ga savladaju i odvedu na kraj sveta. Tamo je bog Hefest morao da ga prikuje uz visoku stenu.

Prometej je bio savladan, ali ne i poražen. Nije očajavao jer je znao da kruta Zevsova vladavina neće potrajati večno, a kako je od majke nasledio dar proricanja, znao je i to kako će i kada Zevs pasti, te i to da tome na vreme može da doskoči. Kad je Zevs čuo za proročanstvo, odmah mu je poslao boga Hermesa da istraži stvar. Ali Prometej nije hteo da pregovara ni sa Zevsom ni sa njegovim glasnikom: "Ukratko mrzim vas, bogovi, sve do jednog. Svoje muke ne nameravam da menjam za robovsku službu tiraninu". Kad je Hermes doneo Zevsu Prometejev odgovor, naviši bog je posegnuo za munjom i stenu s okovanim Prometejem srušio u bezdane dubine Tartara.

Tim padom završio se samo prvi deo Prometejeve tragedije. Zevs ga u večitu tamu nije bacio da bi ga tako ubio i oslobodio muka, nego da slomi njegov ponos. Kad mu to nije pošlo za rukom, naredio je da ga opet izvedu na svetlo kako bi bio izložen novim mukama.

Mnogo godina je Prometej morao da visi prikovan za stenu na vrhu Kavkaza. Leti je trpeo žegu, a zimi su mu udove kočili strašni mrazevi. To nije bilo sve: svakog jutra doletao je, po Zevsovoj zapovesti, ogromni orao da mu oštrim kljunom iskljuje komad jetre koji bi preko noći ponovo izrastao. Ali ni te muke nisu slomile Prometeja. Ostao je ponosan kao i pre, a za pomoć koju je pružio ljudima nije zažalio.

U međuvremenu na svetu se mnogo toga promenilo. Zevs je svoju moć toliko učvrstio da je više ništa nije moglo srušiti, i njegova vladavina postala je blaža. Nije više bio sumnjičav i osvetoljubiv tiranin, pomilovao je titane i pustio ih iz tamnice. Postao je čak milostiv i prema ljudima i za odgovarajuće žrtve, koje su mu prinosili, štitio njihov poredak. Ništa ga više nije uznemiravalo osim tajne za koju je znao jedino Prometej. Zbog toga je njemu ponovo poslao boga Hermesa i ponudio mu da će ga pomilovati u zamenu za njegovu tajnu. Prometej je to odbio. Zevs je zatim dozvolio njegovoj porodici i prijateljima, pre svega njegovoj ženi Hesioni i sinu Deukalionu da ga posete. Oni su mu potvrdili da se Zevs promenio, da njegova vladavina više nije onakva kakva je nekad bila i da su bogovi i ljudi njom zadovoljni. Prometej je to bio spreman da prihvati jer kakav je smisao ustrajati u prkosu kad su razlozi za to nestali. Ipak, jedno nikako nije hteo da učini - da moli i dobije milost.

Dugo se Prometej nadao da će mu pomoći ljudi zbog kojih je toliko trpeo. Iz njihovih ruku bi primio slobodu, I tako je pod njegovu stenu jednog dana zaista došao čovek: junak Herkul. Čim je ugledao orla koji je leteo na svoju svakodnevnu gozbu, oborio ga je strelom. Zatim je uzeo svoju tešku batinu i razbio njome Prometejeve okove. Na kraju je iz stene izbio i klin uz koji je Prometej bio prikovan. U tom se času pojavio Zevsov glasnik Hermes: obećao je Prometeju da će mu Zevs podariti slobodu ako mu oda onu davnu tajnu njegovog spasenja. Prometej je odgovorio: "Neka Zevs ne stupa u brak s Tetidom za kojom čezne jer će njen sin nadmašiti svog oca. Neka je uda za smrtnika i njen sin tada neće ugroziti nijednog od bogova!"

I tako je Prometej napokon dobio slobodu. Postigao ju je uz pomoć čoveka i prkosnim strpljenjem kojim je podnosio svoje patnje. Pomirio se sa Zevsom, a pritom nije ništa izgubio od svog ponosa, niti je izneverio ijedan od sebi postavljenih ciljeva. Njegova pobeda se završila time da ga je Zevs primio na Olimp među bogove.

Da bi se ipak ispunila Zevsova zakletva da će Prometej zauvek ostati prikovan uz stenu, morao je da nosi prsten sačinjen od svojih okova, u koji je bio ugrađen deo kavkaske stene. U čast Prometeju ljudi su počeli da nose prstenje s kamenom, a nose ga i danas, iako su poreklo tog običaja odavno zaboravili.

Prometej

 

BACK