Не вјерујте да неколико малих, случајно залуталих душа могу да створе јерес. Само су велики људи створили јерес. (Августин)


 

 Почеци инквизиције

  Развој инквизиције у Шпанији

Суд, процес и auto da fe

Крај инквизиције


Oд самог настанка, хришћанство је наилазило на многе потешкоће, како у виду прогона, тако и у виду уношења бројних елемената који му нису припадали. У II вијеку долази до кризе, јер се губе ауторитети који су били директни свједоци Христовог живота и учења. Већ у том периоду јављају се прве субјективне претпоставке о Богу, у склопу хришћанства, какво је било и учење свештеника Арија, које је осуђено на Првом васељенском сабору у Никеји 325 године.

У првим вијековима, црквени оци залагали су се за толеранцију према онима који су имали другачије погледа на нека вјерска питања, иако је идеја о кажњавању кривојерника стара готово колико и хришћанство, Тако Тертулијан у 24. глави свог чувеног дјела Apologia каже да се ниједан човјек не смије приморавати на религијску улогу, јер је то у противрјечности са суштином вјере и да нико не жели да буде поштован од некога ко то нерадо чини (па тако и Бог). И Ориген у свом дјелу Gegen Celsus (Против Целзуса; VII, 26) каже да није могуће да хришћани убијају своје непријатеље и осуђују прекршиоце закона на спаљивање или каменовање.

У складу са таквим ставом, екскомуникација и интердикт била су крајње средство којем су прибјегавале хришћанске заједнице у борби против јеретика, али и самозаштита црквене заједнице, одн. једини начин за одбрану од страних елемената за које је осјећала да јој не припадају.

Међутим, времена су се мијењала, па тако и ставови отаца цркве. Свети Јероним, аутор чувене Вулгате, сматрао је да је безобзирна строгост према јеретицима истинско милосрђе које им се може указати. Слично мишљење имао је и блажени Августин који је био за примјену силе према јеретицима, јер је сматрао да их јаше ђаво. С друге стране, и јеретици су прихватали принцип чврсте руке када су им околности дозвољавале, као нпр. аријанци, који су понекада веома окрутно прогањали присталице велике цркве.

Сјеме мржње које је посијано на пољу сукоба правовјераца и јеретика, никло је у историји човјечанства и имало за посљедицу страшну жетву. Кобни пут којим су утврђивали своје учење довео је до фаталног резултата.

* * *

385. године у граду Триру догодило се оно што се у потпуности косило са Исусовим учењем љубави и праштања. Шпански хришћанин Присцилије, који је прихватао гностичко учење, порицао тројство и васкрснуће, одбацивао брак и тјелесни ужитак и користио апокрифне списе, погубљен је мачем, заједно са 600 својих истомишљеника. И прије тога се јеретицима пријетило смрћу, али су многи уздрхтали када су схватили да се са теорије прешло на праксу.

Случај Присцилија наишао је на оштру осуду у цјелокупном хришћанству. Талас негодовања се ширио, јер је било апсурдно утврђивати учење тако што ћете погазити основне његове законе. Најјаче противљење овом чину изразио је епископ Амброзије из Милана, али ни остали великодостојници нису заостајали за њим, тако да су одговорни за ову егзекуцију добровољно напустили своје функције.

Погубљење јеретика, које је у старој цркви било толико осуђивано, током касних стољећа средњег вијека постала је редовна институција. Оно што зачуђује је чињеница да је црква, умјесто ватрених проповиједи о љубави и снажних протеста, давала изричит благослов. Ту леже коријени институције која је, упркос раскоши цркава, мноштву монашких заједница и редова, упркос хордама филозофа и учењака, средњем вијеку додијелила титулу мрачног доба. Ту су коријени ИНКВИЗИЦИЈЕ.