Živeti kosmičku šalu

Interviju sa lamom Ole Nidalom za knjigu Budizam i nauka
Vilinius, Litvanija, Semptembar 2004

Kopenhagen, mesto Vašeg rodjenja, istovremeno je mesto formulacije čuvene "Kopenhagenske interpretacije" kvantne fizike i tačka iz koje se tibetanski budizam počeo širiti na Zapad. Lepa podudarnost, zar ne?

Da, naša prva meditaciona grupa je oformljena u gradu gde je Nils Bor saradjujući sa Vernerom Hajzenbergom, Ervinom Šredingerom i drugim naučnicima ostvario svoj zadivljujući rad. Danas, širom sveta imamo više od 450 grupa i centara Karma Kadju škole pod duhovnim vodjstvom XVII Karmape Taje Dordjea. U svakom većem evropskom gradu sada možete slušati predavanja iz kvantne fizike na lokalnom univerzitetu i, isto tako, učiti meditaciju u našim centrima. Sada svako ima mogućnost za interesantna poredjenja otkrića fizike o spoljašnjem svetu sa rezultatima meditacije, koja direktno usmerava ka onom unutrašnjem.

Često govorite da je jasno i precizno gledište koje koristi nauka istražujući spoljašnji svet istovetno sa onim kojim budizam istražuje unutrašnji svet. Može li se reći da je budistčka meditacija naučni metod?

Budistička meditacija se može porediti sa laboratorijom koja ima najbolja orudja za detaljno istraživanje uma.

Svi fenomeni su, nesumnjivo, u interakciji i nemoguće je posmatrati stvari u spoljašnjem svetu bez njihovog menjanja. Usmeravanje pažnje unutra, ka mentalnim procesima, gde važe iste zakonitosti, je poput naučnog pristupa. U oba slučaja mnogobrojni faktori uticu jedni na druge - ali budizam dodaje i dimenziju prosvetljenja.

Ono što donosi mnogobrojne dobrobiti je spoznaja da postoji nepromenljivi centar - sveprožimajići prostor - koji je svestan i koji daje apsolutnu dimenziju onome što se dešava. Ovo gledište, koje nećemo pronaći na drugim mestima, donosi veliku transformaciju svojstvenu budizmu. Sa dubljim ulaskom u meditaciju javlja se spoznaja o onome što je izmedju misli, iza njih, o onome što zna misli. Sam ovaj proces je nešto potpuno zadovoljavajuće - bogat i predivan sam po sebi. Tada rastuće iskustvo uma postaje savršeno - nezavisno od misli, osećanja ili bilo čega drugog i donosi iskustvo trajne sigurnosti. Nema drugog objekta ili cilja.

Ono zaista zanimljivo je sam potencijal, koji misli čini mogućim... ta jasnoća koja zna i razumeva, ta bezgranična suština u kojoj misli, nanovo, nestaju. Sama činjenica da neko poseduje misli, osećanja i druge, bezbrojne kvalitete - tu moć, bogastvo i potencijal uma - postepeno postaje važnija od toga da li će misli i osećanja imati dodatno značenje prijatnog ili neprijatnog.

Eksperiment je glavno orudje Zapadne nauke. Šta je sa budizmom?

Metod rada sa umom i posmatranje sveta onakvog kakav je - ne kao projekciju ličnih nadanja ili strahovanja - jeste eksperimentalni pristup. Zasnovan je na dugogodišnjim, ispravnim instrukcijama; gradi se na neprestanom proveravanju da li su stvari zaista takve - u umu i svetu kojeg posmatramo; potvrdjuje se kroz godine ulaženja u sve dublje nivoe, sve do konačnog ostajanja u blistavom prostoru uma. Ovaj proces je, rekao bih, potpuno naučan. Videti stvari kakve jesu - jeste ono što povezuje budizam i nauku.

Budizam nazivamo religijom iskustva, nasuprot religijama vere Srednjeg Istoka, zato što metodi dovode do ostvarivanja cilja. Istina se, ovde, spoznaje kao sveprožimajuća i neodvojiva od svih bića. Da bi se to ostvarilo, praktikovanje mora biti neprekidni eksperiment sa umom i voditi ka svesnosti o njegovom bogastvu i mogućnostima. Na kraju, kao i u slučaju samog Bude, ovaj postupan, metodičan rad - koji uključuje telo, govor i um - vodi do potpune spoznaje uma: prosvetljenja. Citiracu sadašnjeg poglavara naše linije, XVII Karmapu Taje Dordjea: "Budizam nije religija. Budizam je metod", koji nas povezuje sa našom suštinom.

Da li je svrsishodan pokušaj posmatranja budističkih učenja pod lupom naučne logike? Može li to biti način ulaska u budizam?

Većina, dok preko složenih uredjaja posmatra svet, i dalje veruje u gurue zaogrnute belim haljinama. Kada inteligentni ljude zaista žele da uče, budizam bi trebao biti dostupan; sve dok imaju poverenja - trebala bi da postoji sredina u kojoj mogu rasti; sve dok su istinski otvoreni, budizam bi bio značajan izbor. Svakako, biti budista znači ostati kritičan - sve fenomene treba istražiti i budizam ovde zadire veoma duboko. Ako bi postojalo mesto gde se Buda i nauka ne bi slagali, i ako bi izgledalo da je nauka u pravu, tada bi trebali verovati nauci. I Buda bi učinio isto. Nijedno učenje ne može biti iznad istine.

Nije li to prilično intelektualan pristup, koji donekle odstupa od prakse budističkog Dijamantskog puta?

Iskustvo ne isključuje intelektualni nivo. Ali neophodno je proživeti bar neka "budistička iskustva" - jer ako neko pokušava spoznati um bez zrelosti, samo intelektom, gubi suštinu.

Na primer, celokupna budistička logika mnogima na Zapadu nameće ideju da je učenje nešto suvoparno ili čak beživotno, da u njemu nema radosti. Ali to, sasvim sigurno, nećemo primetiti u centrima Dijamantskog puta, niti je takvo iskustvo onih koji su budiste sreli na Istoku. Uglavnom su ih videli opuštene i nasmejane.

Ideja o odsustvu radosti u budizmu nastala je iz intelektualnog razumevanja pojma "praznina". Gledišta prevodilaca sa Zapada, kada su došli u dodir sa spisima budističke kulture, bila su ograničena dualističkim načinom mišljenja. To je "ili/ili" izbor svojstven Zapadu. Za one, koji nisu umeli da prepoznaju vanvremenu prirodu posmatrača, "praznina" je mogla biti jedino ništavilo. Zato su mnogi od prvih prevodlica Budistickih tekstova i komentara, vodjeni ovim ograničenim razumevanjem, objašnjavali "nirvanu" - najviši cilj, kao dokončanje ili nestanak. To svakako nije tako: samo oslobodjenje je već veličanstveno, a prosvetljenje je eksplozija radosti, mudrosti i saosećanja � neuporedivo sa bilo čim.

Kako bismo modernim, nauci bliskim, zapadnjačkim jezikom objasnili budističko razumevanje prostora kao nečega što, istovremeno, nije nešto i nije ništa? Kako izbeci ekstremizam nihilističkog koncepta prostora kao pukog ništavila?

"Prostor je informacija" - verovatno je nabolji način za to, ili "prostor je neispoljena energija", "prostor je potencijal" - ove tri definicije dobro funkcionišu. Ako usmerimo pažnju unutra srešćemo jasnu svesnost. Potom misli, osećanja ili sećanja izranjaju i ponovo nestaju u tom prostoru. Spoljašnji svet funkcioniše na isti nacin: galaksije nastaju, menjaju se, i zatim nestaju u crnim rupama, verovatno oslobadjajući vodonik za sledeci univerzum.

Kako kritični zapadnjaci, odrasli u kulturi nauke, mogu prihvatiti budizam sa meditacionim formama čudnog izgleda, mantrama, itd...

Jedine stvari koje su neophodne da bi ljudi ostvarili dobrobit od budizma su: uverenje da postoji cilj koji žele ostvariti - puni razvoj uma - koji nazivamo Buda; metodi koji nas ka tome vode - Budina ucenja; i poverenje u prijatelje na putu. Svi treba da znamo ove tri stvari - one su osnovno utočište i ništa sem toga nije potrebno.

Da bismo ostvarili odredjena stanja svesti, možemo koristiti i posebne metode. Medju njima, najdelotvorniji je rad sa identifikacijom, interakcijom sa muškim ili ženskim, samim ili u uniji, miroljubivim ili zaštitnickim formama koje su odredjene boje i u rukama drže razlicite atribute. One utiču na imaginaciju, tok energije kroz telo, pa samim tim i na um. Ove meditacione forme izražavaju aspekte naše prosvetljene prirode i nisu neka vrsta "bogova" - one pomažu bićima da stupe u dodir sa vlastitom suštinom. Zato nam ova vrsta meditacije omugućava kontakt sa prosvetljenjem - koje je neodvojivo od nas - i dostizanje iskustva punih potencijala uma.

Slogovi koji se koriste - mantre - dovode energiju u različite centre u telu: OM dovodi energiju u glavu, sa A vibrira grlo, HUNG aktivira središte grudi. Pošto su ovi metodi proverljivi, kako za naučnike tako i za one koji meditiraju, rezultate razvoja treba da tražimo u sebi, umesto u spoljašnjem svetu - gde se ne nalaze uzroci sreće ili patnje. Sve što doživljavamo nije ništa drugo do um - zato je smisleno baš tu potražiti sreću.

Sa tog stanovišta, kako se postaviti ka gledištu kao što je materijalizam?

Ako ljudsko biće stavimo u središte onoga što se dešava, merila postaju veoma jednostavna. Odredjena aktivnost se može procenjivati samo na osnovu toga da li donosi dobrobit drugima ili ne. Donekle, materijalizam je koristan - na primer, ako neko poseduje brza kola može sresti više ljudi - nadam se, ne više policajaca, već onih sa kojima voli da razgovara. Ili ako neko poseduje toplu kuću, ne mora da oblaci debeli kaput koji će mu otežati rad. Ali sa narastanjem onog što poseduju, neki moraju plaćati druge ljude da paze na ono što imaju - a što im nije potrebno. Materijane stvari, postepeno, oduzimaju energiju i vreme - to nije nimalo korisno. Jedan od naših divnih lama, Kalu Rinpoče, savetovao je ljude da žive kao u hotelu - gde se može koristiti sve, ali se, istovremeno, zna da ništa ne možemo poneti sa nama. (da ne posedujemo ništa od toga.)

Kakva je, po Vašem mišljenju, veza izmedju mozga i uma?

Stanovište koje mi se prilično dopada je to da mozak filtrira impresije koje nisu presudne za opstanak i obezbedjuje, za um, važan materijal. Nisam siguran kako je ovo prihvaćeno od strane mojih kolega. Ipak, izvesno je da će se većina budista složiti da mozak ne stvara um već da ga transformiše. To je radio, ali ne i radio stanica. Kao i nauka, smatramo da je mozak mesto gde se pohranjuju utisci - mentalni inprinti preko kojih neko zna ko je i šta radi. Ali mozak, ipak, ne stvara tok impresija - već su one njime transformisane, i deluju preko nervnog sistema. Bića, čija je suština prostor, proživljavaju bezbrojne živote, sve dok iskustvo moći uma - svesnost - ne postane dominantnije od svega što se u njemu može pojaviti. Tada možemo izabrati da li ćemo ostati u vanvremenom stanju izvan ega, razvijajuci bezgranične uvide i kvalitete uma ili ponovo preuzeti telo kako bi smo pomogli bićima uslovljenog sveta.

Isto tako, značajno za ovo pitanje, je i to da Tibetanci kada kažu "um" obično pokazuju (misle) na srce, dok se mozak smatra mestom gde se uskladjuju pojedinačne telesne funkcije. Možemo videti da u slučajevima transplantacije srca, pohranjene informacije primaoca ostaju, dok osećanja i sklonosti često teže ka onima koje je posedovao davalac. Mnogi ovakvi slučajevi su opisani u knjizi J.C. Pierce-a, The Hearts Code.

U različitim prilikama dopustili ste da se Vaše moždane aktivnosti, tokom meditacije, zabeleže od strane naučnika. Da li mislite da rezultati ovih istraživanja, osim možda interesantnih nalaza, mogu doneti direktnu dobrobit?

Kao prvo: kakvo olakšanje - dokazali su da imam mozak. Ta sumnja me je mučila još od detinjstva...Desetine elektroda na mojoj glavi, tokom eksperimenata u Cirihu i Čikagu, pokazale su da je 35 godina života budizma Dijamantskog puta ostavilo izvestan trag. Naravno, postoje i faktori koji komplikuju nalaze: četiri godine boksa, devet godina eksperimenata sa hemikalijama za koje je moja generacija verovala da će unaprediti svet, kao i par nezgoda sa motociklom - sigurno su ostavile posledice. Ipak, sve to ne objašnjava neke stvari: trajanje izuzetno opuštajućeg stanja dubokog sna od 4 do 6 sekundi je neobično - ono obično iznosi oko 90 minuta; mozak ispunjen teta-talasima, koji iz centralnog nervnog sistema izčezavaju do druge godine života; dramatične oscilatorne krive, koje se poklapaju sa onima tokom epileptičnih napada, u trenucima proživljavanja blaženstva u svakoj ćeliji tela. Zapravo sve je to bilo prilično zabavno - dok sam krajičkom oka posmatrao naučnike kako jure oko kompijutera, zadržao sam ovo stanje tokom tri i po minuta, kontrolišući disanje i koncetrišući se na magnetno polje svoga tela.

Svrha ovakvih demonstracija trebala bi biti prvenstveno naučna. Efekat razuveravanja ljudi od ukorenjenih predstava, ovakvim neočekivanim nalazima, suviše je kratkotrajan. Ali ako bi pomenti eksperimenti nekako mogli pomoći bezbrojnim ljudima koji pate od epilepsije - eto radosti!

Sa budističke tačke gledišta kvantna fizika je od posebnog značaja, zar ne? Neki fizičari tvrde da je svet kolebanje vakuma ili "besplatno poslužen obrok"...

Zanimljivo je da se isti uvidi javljaju bilo da posmatramo spoljašnji svet kroz teleskope, mikroskope i uredjaje koji cepaju atome, ili unutrašnji, kroz meditaciju. Pre 2500 godina Buda je zaključio: "Forma je praznina, praznina je forma. Forma i praznina se ne mogu razdvojiti." - ovim budisti sve obuhvataju. Isto to, danas, praktičari Dijamantskog puta, mogu izraziti na sledeci nacin: ako ništa nije tu - onda je to "prostorna suština" uma; ako se nešto pojavi, bilo spolja ili unutra - to je slobodna igra uma. Činjenica da oba iskustva postoje su beskonačni potencijali ispoljavanja uma.

Alain Aspekt je dokazao činjenicu nerazdvojivosti u kvantnom svetu. Čestice komuniciraju u trenu, bez protoka vremena za razmenu informacija. Ovaj čuveni eksperiment, takodje, navodite kao dokaz za istinitost budistickog učenja...

Ovo uklanja ograničavajuće dualističke navike "ili/ili" prosudjivanja koje je neophodno za opstanak - dodajući oslobadjajuću "oba/i" dimenziju same svesnosti.

Još jedna značajna naučna postavka zvuči bliska budizmu...pre posmatranja "Šredingerova mačka" nije živa, niti je mrtva, ili, isto tako moguće, istovremeno i živa i mrtva. Kako god posmatrali, činjenica je da se priroda bilo koje stvari ne može odrediti sama po sebi, nezavisno od posmatrača. Posmatrač ili metod posmatranja utiču na rezultat posmatranja.

Da, samo činjenica da je nešto posmatrano već ga je i promenila - posmatrac utiče i daje ton svakom iskustvu.
Buda je dao veoma precizna i detaljna uputstva o nauci percepcije, opisujući "uobičajeno" opažanje na osnovu zaključaka ili pretpostavki kao suprotno "direktnom" opažanju kada je um u vankonceptualnom stanju.

Budizam posmatra ovaj svet - naše živote, kao i sve oko nas, kao san. To je zato što se situacija neprestano menja i ništa nije trajno. Ništa ne postoji, niti se može definisati, samo po sebi. Pošto se sve pojavljuje, menja i nestaje - ceo svet izranja iz promenjljivih misaonih formi (karme) kao kolektivni san bića. U stanjima duboke meditacije može se iskusiti kako kolektivni ponos uzrokuje pojavu svega čvrstog; kako bes bića proizvodi sve što je fluidno; da su naše vezanosti i strasti uzrok toplote i da je kolektivna ljubomora izvor kretanja nalik vetru. Sa ovim uvidom neznanje i konfuzija se rastvaraju u prostoru, i umesto nečega razdvajajućeg postaju ono što sjedinjuje sve. Zato, ne postoji svet izvan bića koja ga sanjaju, daju mu oblik i doživljavaju ga.

Posmatrač menja posmatrano, pošto je sve deo jedinstvene celine. Svaka podela koja čini subjekat i objekat posebnim i nezavisnim etintetima je veštačka. Ipak, pošto nisu spoznala um, bića, u svakom trenutku, preko čula dobijaju upravo suprotne informacije - što, kroz šablone, ovu razdeljenost čini snažnom i trajnom. Potrebne su godine meditacije da bi se ona prevazišla ili znatno oslabila.

Dosta toga je rečeno o sličnostima izmedju budizma i nauke - ali, naravno, izmedju njih postoje i razlike. Da li će ikada biti moguće naučno dokazati najviša budistička učenja: da su prostor i radost nerazdvoijivi?

Sve dok se igra onog što se dešava ne bude mogla objektivno izmeriti kao puna radosti, ova vrsta uvida, od strane osetnih bića, može biti potvrdjena jedino kroz meditaciju i život. Razlog zbog koga možemo očekivati da su prostor i radost nerazdvojivi, čak i ideja da kako bi u tome uživali treba da pustimo sva očekivanja, je u tome što su jogini iskusili da spontana radost ima veoma duboki smisao - ljubav i sreću, bezgranično bogastvo koje se rečima ne može opisati i koje, možda nikada, neće biti moguće naučno dokazati.

Često govorite da budizam nije psihologija, već da je moderna psihologija inspirisana budizmom...

Budizam je, jednostavno, stvari kakve jesu. Ako bi psihologija postala dovoljno dobra - bila bi budizam. Zapravo, postoji veoma dobra saradnja: psihologija vodi ljude od njihovih loših projekcija do prostora gde mogu normalno živeti - a od te tačke, budizam ih vodi izvan projekcija i ega do spoznaje onoga što zaista jesu.

Moderna psihologija radi sa uobičajenim stanjima uma. U njima se dualnost doživljava kao istinita i veruje se da su promenljiva emocionalna stanja stvarna. Sve dok je tako, ne opaža se svetlost svesnosti izmedju i iza misli i osećanja. Svakako, u jednom trenutku, kvantitet se pretvara u kvalitet - jedino je iz pozitivnih iskustava moguće budjenje ka oslobodjenju ili prosvetljenju, jer nas ona loša blokiraju i uzrokuju patnju. Drugim rečima, um će spontano prepoznati sebe iz stanja unutrašnjeg bogatstva i pozitivnih osećanja - ali nikada iz neuroza i straha. Zato, sve dok neko veruje da su promenljiva iskustva nešto stvarno - pozitivne misli i osećanja su put. U jednom trenu, narasta svesnost o onome što stvara i zna misli - nadanja i strahovi se tope - i sva iskustva postaju fantastična jer pokazuju potencijale uma.

Isto tako, govorite da budizam nije vid filosofije, iako postoje odredjene sličnosti izmedju budističkog načina mišljenja i, na primer, filosofije Heraklita koji koristi gotovo istovetne primere...

Da, Heraklit je živeo nešto posle Bude, bio je i hrabar i veličanstven. Nije pokušao da objasni stvari koje su nerazumljive tako što bi ih nazvao "bog", već je postulirao prostor kao suštinski bremenit (plodan): iznutra sa mislima i osećanjima a spolja sa univerzumima i zbivanjima. Pošto se radi sa celovitošću uma, pošto nije sistem verovanja - u budizmu - sve bi trebalo biti logično i objašnjivo. Kada um funkcioniše u svojoj celovitosti, svako pitanje sadrži sopstveni odgovor i svi mentalni procesi su logicno zadovoljavajući. Razlika izmedju budizma i filosofije, u zapadnjačkom maniru, je ta da budizam nije formalan, ne dozvoljava nikakve prazne kategorije koje se ne mogu popuniti iskustvom. Budistička filosofija radi sa životom. Čak i u najsloženijoj budističkoj argumentaciji nema dodatnog intelektualnog tereta - već se, umesto toga, cilja na prevazilaženje šablona koji razdvajaju bića od iskustva punih potencijala uma. Sve vreme budistički filosofi su svesni da su koncepti poput prsta koji pokazuje na Mesec, ali ne i sam Mesec. Ako se neko usredsredi samo na prst - nikada neće videti Mesec.

Šta je sa Tibetanskom i Zapadnom medicinom? Da li su suprostavljene ili, možda, mogu saradjivati?

One zajedno veoma dobro funkcionišu. Zapadna medicina je odlična za sve ono što zahteva brzu reakciju, za akutne bolesti, hirurške intervencije. Pristup Dalekog Istoka je odličan za hronične bolesti i vraćanje svega u ravnotežu. One su zaista upućene jedna na drugu. Ako neko, na primer, oboli od kancera savetovao bih da ga najpre ukloni, pa da potom, sve vrati u ravnotežu pomoću metoda Dalekog Istoka.

Možemo li reći da Tibetanska medicina prvenstveno radi sa uzrokom, dok Zapadna sa posledicom?

Da, zgodan način da bi se to izrazilo. Isto tako se može reći da medicina Dalekog Istoka radi se telesnom ravnotežom i dugorocnim zdravstvenim stanjem, dok Zapadna medicina veoma dobro rešava (zbrinjava) hitne slucajeve.

Da li nauka donosi neke odredjene koristi onima koji praktikuju budizam?

Svako naučno dostignuće ima budističko značenje ako se koristi radi dobrobiti osetnih bića - ukoliko je život ljudi duži i bolji, oni mogu više učiniti za druge.

Kojim oblastima nauke, u bliskoj budućnosti, budizam može najviše doprineti?

Opšem razumevanju univerzuma - kosmologiji. Postoje mnogobrojni delići podataka dobijenih sa Habl teleskopa i drugih zadivljujućih izvora koje treba smisleno povezati. Ovde širina gledišta Dijamantskog puta budizma može biti korisna - ono ukazuje da su i prostor i dogadjaji um, kao i kako su oni povezani. Kombinovanje jasnih činjenica sa jednim sveobuhvatnim gledištem može biti od velike koristi.

Linearni način razmišljanja naučnika je obično povezan sa izuzetnom motivacijom, i ako bi zamislili prostor kao nešto bez početka, logično je predpostaviti da kada je moguće dokazati jedan "veliki prasak" - sigurno je bilo još bezbroj drugih. Ovo je mesto približavanja budizmu, gde se tvrdi da nema nikakvog apsolutnog početka. Prostor je, suštinski, neograničen - ne postoji ništa što bi se moglo dodati njegovoj bezvremenoj suštini. Tako, sve ono što se vezuje za odredjeno vreme i mesto, ne može biti početak nečemu drugom. Ovaj ciklični, nelinearni model univerzuma, predstavljen u spisu Abidarmakoša, objašnava faze nastajanja i nestajanja univerzuma tokom izuzeno dugih vremenskih perioda nazvanih kalpama.

I koncept paralelnih univerzuma približava se budizmu. On pretpostavlja bezbrojne svetove koji izranjaju iz potencijala prostora, i tako, čine relativnim svako ograničavanje bilo čije svesnosti.

Da li mislite da budizam i nauka mogu saradjivati na neki poseban način?

Ja budizam vidim kao glavu i srce a nauku kao ruke, noge i oči. Nauka objašnjava "kako" i ljudima olakšava praktični deo života. Budizam pokazuje "zašto" i čini ljude srećnim. On pomaže bićima da žive, umru i da budu ponovo rodjeni bolje.

Ajnštajn je rekao da je budizam jedina religija koja je dosledan, logičan sistem, koji polazi od iskustva stvarnosti kao celine i da zato, izmedju ostalog, može zadovoljiti i standarde nauke.

Možemo li reći da je najviše budistićko učenje - Mahamudra - nauka o umu?

Upravo tako. Ako postoji nešto što bismo nazvali naukom o umu, gde um vidi direktno sebe, onda su to učenja "Velikog pečata" i "Velikog savršenstva" - Mahamudra i Maha Ati. Mahamudra ili na Tibetanskom Čak Ćen, se podučava ako je nečija početna tačka - energija koja se transformiše - strast, dok Maha Ati ili na Tibetanskom Dzok Ćen, ako je početna tačka gnev. Kada se ove energije svesno koriste kako bi se spozanala svarnost i um, doseže se prosvetljenje. Ovo su najmoćnija orudja, koja čine da se prostor iskusi kao radost. Sa ove tačke gledišta svaki univerzum je kosmička šala prostora. Ne postoji ništa fantastičnije i uzbudljivije od iskustva slobodne igre uma, njegovih punih potencijala koji se ispoljavaju kao sveprožimajuća mudrost, spontana radost i aktivno saosećanje. Dijamantski put budizma je nauka koji vodi do tog iskustva.

BACK