Theravada i mahayana budizam
(Odlomak iz: Gems of Buddhist
Wisdom,
Buddhist Missionary Society, Kuala Lumpur, Malaysia, 1996)
Razmotrimo jedno pitanje koje često muči mnoge ljude. Kakva je razlika između mahayana i theravada budizma? Da bismo stvari videli iz pravog ugla, okrenimo se istoriji budizma i pratimo nastajanje i razvoj mahayana i theravada budizma
Buda se rodio u VI veku pre n.e. Posle dostizanja prosvetljenja u 35 godini, pa sve do Mahaparinibbane (konačnog utrnuća) u 80. godini, provodio je svoj život propovedajući i podučavajući. Svakako da je bio jedan od najupornijih ljudi koji su ikada živeli, jer je tokom četrdeset pet godina podučavao i propovedao danju i noću, spavajući tek po nekoliko sati.
Buda se obraćao ljudima različitog ranga: kraljevima i prinčevima, bramanima, seljacima, prosjacima, učenima i neobrazovanima. Njegovo učenje bilo je primereno iskustvima, nivou razumevanja i mentalnim sposobnostima njegovih slušalaca. Ono čemu je podučavao zvalo se Buddha Vacana, tj. reč Budina. Nije postojalo u to vreme bilo šta što bi se zvalo theravada ili mahayana.
Pošto je ustanovio red monaha i monahinja, Buda je postavio izvesna pravila discipline nazvana Vinaya kako bi bili vodilja članovima reda. Ostatak njegovog učenja zvao se Dhamma i uključivao je njegove govore, propovedi monasima, monahinjama i nezaređenim sledbenicima.
Prvi sabor
Tri meseca posle Budine Mahaparinibbane njegovi najbliži učenici sazvali su sabor u Rađagahi. Maha Kasapa, najuvaženiji i najstariji među monasima, predsedavao je saborom. Tu su bile i dve veoma važne osobe, specijalizovane za dve različite oblasti -- Dhammu u Vinayu. Jedna je bio Ananda, stalni pratilac Budin tokom 25 godina. Obdaren zapanjujućom memorijom, Ananda je bio u stanju da recituje ono što je Buda izgovorio. Druga osoba bio je Upali, koji je pamtio sva Vinaya pravila.
Samo su ta dva dela -- Dhamma i Vinaya -- bili recitovani na prvom saboru. I dok oko Dhamme nije bilo razmimoilaženja (Abhidhamma se uopšte ne spominje), bilo je diskusije oko pravila Vinaye. Pre Budine Parinibbane, on je Anandi rekao da ukoliko sangha želi da izmeni neka manje važna pravila, može to da učini. Ali tom prilikom Ananda je bio toliko potrešen žalošću za Budom koji je umirao da mu nije palo na pamet da pita učitelja koja su to manje važna pravila. I pošto članovi sabora nisu mogli da se saglase oko određivanja tih pravila, Maha Kasapa je na kraju presudio da nijedno pravilo discipline koje je Buda postavio ne treba menjati, niti ubacivati neko novo. Nikakvo objašnjenje za ovo nije dato. Ali je Maha Kasapa rekao jednu stvar: "Ako promenimo pravila, ljudi će reći da su učenici poštovanog Gotame promenili pravila čak i pre nego što se pogrebna lomača ugasila."
Na ovome saboru Dhamma je podeljena na različite delove i svaki deo bio je dodeljen jednom od sttarijih monaha i njegovim učenicima da ga memorišu. Od tada je Dhamma bila prenošena od učitelja na učenika usmenim putem. Tako je Dhamma bila recitovana svakodnevno u grupi, tako da su se međusobno proveravali i time obezbeđivali da nijedan deo ne bude ispušten ili da nešto ne bude dodato. Istoričari se slažu da je usmena predaja pouzdanija od izveštaja jednog čoveka pisanog nekoliko godina posle događaja.
Drugi sabor
Sto godina kasnije održan je drugi sabor, kako bi se raspravila neka pravila Vinaye. Nije bilo potrebe menjati pravila tri meseca posle Budine parinibbane, jer se u tako kratkom razdoblju nikakve političke, ekonomske i socijalne promene nisu desile. Ali posle 100 godina neki monasi videli su potrebu da se menjaju izvesna manja pravila. Pravoverniji monasi tvrdili su da ništa ne treba menjati, dok su drugi insistirali na promeni nekih pravila. Na kraju, jedna grupa monaha napustila je sabor i formirala Mahasanghiku -- Veliku zajednicu. Iako se ta grupa zvala Mahasanghika, nije bila poznata kao mahayana. I na drugom saboru raspravljalo se samo o pitanjima vezanim za Vinayu; nema nikakvih izveštaja o nesporazumima oko Dhamme.
Treći sabor
U III veku pre n.e., u vreme cara Ašoke, održan je treći sabor kako bi se razmotrile razlike u mišljenjima između monaha uz različitih budističkih tradicija. Na ovom saboru razmimoilaženja se nisu ticala samo Vinaye, već su obuhvatala i Dhammu. Na kraju sabora predsedavajući, Moggaliputta Tissa, načinio je delo naslovljeno Kathavatthu, u kojoj se pobijaju jeretička, pogrešna stanovišta i teorije koje su zastupale neke škole. Učenje potvrđeno i prihvaćeno na ovom saboru danas je poznato kao theravada. Ovom prilikom je i Abhidhamma pitaka bila uključena u korpus kanonske literature.
Posle trećeg sabora Ašokin sin Mahinda odneo je Tripitaku na Šri Lanku, zajedno sa komentarima koji su bili recitovani na tom saboru. Tamo su oni bili zapisani jezikom pali, zasnovanom na dijalektu Magadhe koji se govorio u doba Bude . U to vreme još uvek nema nikakvog pomena o mahayani.
Nastanak mahayane
Između I veka pre n.e. i I veka n.e. nazivi mahayana i hinayana pojavili su se u Saddharma pundarika sutri ili Sutri lotosa dobrog zakona.
Oko II veka mahayana postaje jasno definisana. Nagarđuna je razvio mahayana filozofiju sunyate (praznine), zastupajući stanovište da je sve Praznina u svom kratkom delu Madhyamika karika. U IV veku javljaju se Asanga i Vasubandhu, autori ogromne zbirke dela o mahayani. Dakle, tek posle I veka mahayanisti su zauzeli definitavan doktrinaran stav i tek tada su uvedeni pojmovi mahayana i hinayana.
Ne treba brkati hinayanu sa theravadom, jer ta dva pojma nisu sinonimi. Theravada budizam se premestio na Šri Lanku tokom III veka pre n.e, u vreme kada mahayana još uvek ne postoji. Škole hinayane razvile su se u Indiji i postojale nezavisno od onog oblika budizma kakav je postojao na Šri Lanki. Do danas se nijedna škola hinayane nije održala. Zato je 1950. World Fellowship of Buddhists (Svetski budistički savez), proglašen u Kolombu, jednoglasno odlučio da se termin hinayana ne koristi kada se govori o budizmu kakav danas postoji u Šri Lanki, Tajlandu, Burmi, Kapućiji, Laosu itd. To je kratka istorija theravade, mahayane i hinayane.
Mahayana i theravada
Dakle, kakva je razlika između mahayane i theravade?
Mnogo godina sam proučavao mahayanu i što sam je više upoznavao to sam se više uveravao da jedva da postoje razlike između theravade i mahayane u pogledu osnovnih učenja.
w
Obe škole prihvataju Sakyamuni Budu kao svog učitelja.
w Četiri plemenite
istine su potpuno iste u obe škole.
w Plemeniti osmostruki
put je potpuno isti u obe škole.
w Paticca-samuppada
ili shema uslovljenost nastanka je ista u obe škole.
w Obe su odbacile ideju
vrhovnog bića koje je stvorilo i upravlja ovim svetom.
w Obe prihvataju ideje
anicca, dukkha, anatta i sila, samadhi, panna bez ikakve
razlike.
Sve ovo su ključni delovi Budinog učenja i prihvataju ih obe škole bez ikakve rezerve.
Postoje takođe pitanja oko kojih se one razlikuju. Jedno od očiglednih jeste ideal bodhisattve. Mnogi ljudi kažu da mahayana teži idealu bodhisattve koji vodi do budinstva, dok theravada teži idealu arahanta. Moram reći da je i Buda bio arahant. Jedan pacceka Buda je takođe arahant. Svaki učenik takođe može biti arahant. U mahayana tekstovima se nikada ne koristi termina arahant-yana, sredstvo arahanta. U njima se govori o pojmovima: Bodhisattvayana, Prateka-Buddhayana i Sravakayana. U tradiciji theravade ovo troje naziva se bodhi.
Neki ljudi smatraju da je theravada sebična, jer podučava da svako sam za sebe treba da postigne izbavljenje. Ali kako sebična osoba može stići do prosvetljenja? Obe škole prihvataju tri yane ili bodhi-ja, ali i bodhisattva ideal kao najviši. Tako je mahayana stvorila mnoge mistične bodhisattve, dok theravada smatra bodhisattvu čovekom među nama koji je čitav svoj život posvetio dostizanju savršenstva, da bi na kraju postao potpuno prosvetljeni Buda za dobro ovoga sveta, za sreću ovoga sveta.
Postoje tri vrste budinstva (stanja budnosti): samma sambuddha, koji prosvetljenje postiže sopstvenim naporima, pacceka Buddha, koji ima manje kvaliteta od samma sambuddhe, i na kraju savaka Buddha, to jest učenik arahanta. Postizanje nibbane kod ove tri vrste budinstva je potpuno isto. Jedina razlika je da samma sambuddha ima mnoge druge kvalitete i sposobnosti u odnosu na ostalu dvojicu.
Neki smatraju da praznina ili sunyata, o kojoj raspravlja Nagarđuna, pripada samo učenju mahayane. Ona je zasnovana na ideji anatta ili ne-ja, na paticcasamuppadi ili na shemi uslovljenog nastanka, kakvu možemo naći i u izvornim pali spisima theravade. Jednom je Ananda pitao Budu: "Ljudi govore reč sunya. Šta je sunya?" Buda je na to odgovorio: "Ananda, ne postoji sopstvo, niti bilo šta na ovome svetu što pripada sopstvu. Otuda, ovaj svet je praznina." Ovu ideju preuzeo je Nagarđuna kada se poduhvatio pisanja svog kapitalnog dela Madhyamika karika. Sem toga, ideja sunyata jeste u mahayana budizmu vezana za termin "podsvesti" (alayana viđnana), koji takođe ima koren u theravada tekstovima. Doprinos mahayane je da je ona iz njega razvila kompleksnu psihologiju i filozofiju.
Videti takođe: Theravada budizam: Hronologija
|
|
|
|
|
|