Karma (pali: kamma) jeste jedan od najvažnijih budističkih pojmova. Karma je refleks ili "trag" u našem umu. Kada učinimo dobro delo vođeni dobrim namerama, te dobre namere izviru iz našeg uma. Učinivši to dobro delo, razvijamo sklonost našeg uma ka dobrim delima, u njemu ostaje takav "trag" ili refleks. I to se naziva "dobrom karmom". Isto važi za rđave postupke, govor ili misli (Buda ih naziva "nevešti" ili "štetni" postupci) počinjene iz pohlepe, mržnje itd.
Naša karma utiče na naš um na dva načina. Prvi su njegove sklonosti. Ako čovek lako plane, često postupa ispunjen ljutnjom, njegov um biće pun doživljaja ljutnje i namera da tako i dalje postupa. Zbog ovih refleksa, u svakoj sličnoj situaciji ubuduće on će biti skloniji da oseća ljutnju, nego recimo blagonaklonost. Zapravo, svaka navika stvara i osnažuje čovekove sklonosti da se tako i ubuduće ponaša. I to je nalik začaranom krugu. Sve smo skloniji da se ponašamo onako kako smo se i dosad ponašali, a ako tako i postupimo time još više osnažujemo tu vrstu refleksnih reakcija u našem umu. Naravno, isto važi i za pozitivne sklonosti i u tome je zapravo i tajna vežbanja. Na nama je da se odlučimo kojim putem vežbanja ćemo krenuti.
Drugi način na koji naša karma utiče na nas jeste da utiče na naš doživljaj stvarnosti i naša iskustva. Ono što doživljavamo, naše osećanje radosti ili neprijatnosti dolazi uglavnom na osnovu reakcije na naše čulne podražaje. Ako uzmemo nekog ratobornog momka, kao primer, u mnogim situacijama on će se osećati uvređen, besan i to će vrlo ozbiljno uticati na stanje njegovog uma. Često oseća bol srdžbe, teško se smiruje. Ali ako takva osoba praktikuje meditaciju, tada razvija svoj um u pravcu jačanja mira i ljubavi u sebi. Može nastaviti da živi istim životom, ali sada u istim situacijama neće doživeti ljutnju ili bol ljutnje. Na izvestan način, njegova karma je jedan od glavnih faktora koji određuju njegova iskustva. U tom smislu možemo reći i da naša patnja izvire iz naše karme i stanja našeg uma. Baš kao što se često, ali više mehanički kaže: "Svako je kovač svoje sreće". Kada tu poslovicu gledamo iz ove perspektive, vidimo da zaista naša namera da učinimo ovo ili ono ima svoje plodove odmah, u vidu navike uma koju time razvijamo, ali i kasnije u vidu naših rekacija koje će u istim situacijama iz tih navika proizaći.
Ključni faktor u formiranju karme je namera. Ono što se urezuje u naš um je najviše određeno našim namerama. Ako slučajno zgazim pauka, na primer, a da recimo to nisam ni primetio, tada nije bilo namere i kako se to može odraziti na moj um? Ali ako ga zgazim "iz zabave", želja da ubijem ostavlja trag u mome umu. Kasnije, možda ću postati manje osetljiv za život kao vrednost, možda će mi takav stav doneti mnoga neprijatna iskustva, verovatno ću zbog toga u sebi osećati više mržnje itd. A takva će mi onda biti i karma. Na sličan način, recimo da sam izgubio neki novac a da to nisam ni primetio. Neko siromašan ga je našao i nahranio sebe i svoju porodicu. Bez obzira na taj dobar ishod, pošto nisam uložio svoju volju u to, nema nikakvog ni traga u mom umu, a onda ni bilo kakve karme.
Dakle, makoliko možda paradoksalno zvučalo, mi odlučujemo hoćemo li biti srećni i spokojni ili nesrećn i uznemireni. Potrebno je samo da, imajući na umu ono što je ovde rečeno, promenimo perspektivu iz koje posmatramo svoj život i ono što nam se događa i naravno -- da vežbamo.
|
|
|
|
|
|