slobodno penjanje

Ispričate li prijateljima da odlazite na penjanje po stijenama često ćete izazvati smijeh, nevjericu ili ruganje. Najčešće mišljenje o penjanju po prirodnim i vještačkim stijenama je da je to samo za luđake koji žele smrtno nastradati, bizarni macho sport radi kojeg se prelaze velike udaljenosti u nepristupačna područja samo da bi se popelo stotinjak metara na bezličnu, strmu ili previsnu stijenu – i to za olujna vremena. Penjanje može biti i takvo, ali za većinu penjača to je prilično uzbudljiv i ugodan način da se pobjegne od jednolične svakodnevnice – uzbudljivo fizičko iskustvo tokom koga se na određeni način zabavljate, dok ste istovremeno
 zaokupljeni proračunavanjem rizika.
 

Reihnold Messner, jedan od najboljih penjača sveta, penjanje opisuje kao ’nadziranje rizika’ – ako je postotak rizika prevelik, onda je ’izmakao nadzoru’, pa pustolovinu zamenjuje opasnost po život. Pri penjanju, cilj vežbe je postati dovoljno stručan da tačno procenite situaciju pa se povući – ili ni ne započeti – ako je opasnost od ozbiljne nesreće prevelika. Kad to tvrdi Messner, koji se popeo na sve vrhove više od 8000 m i koji je prvi prošao neke od najektremnijih uspona sveta (i ostao živ da o tome priča), onda je to sigurno vrlo dobar savet.

U stvarnosti, penjanje je samo igra. Niko se ne mora penjati po planinama i stenama – to je samo zabava koja pruža užitak i praktikuje se, kako kažu, ’jer su stene tu’.

Sportsko penjanje je nastalo iz slobodnog penjanja, uvođenjem sportskih pravila i takmičenja.
Šta je u stvari slobodno penjanje? Slobodno penjanje ne znači da se penjač uspinje bez ikakve opreme (to je solo uspon, što je u stvari samo jedan vid slobodnog penjanja). "Slobodno" penjanje podrazumeva savlađivanje uspona isključivo veštinom i snagom sopstvenog tela, uz korišćenje prirodnih neravnina na steni. Uže i oprema za povezivanje penjača sa užetom se koriste samo radi zaštite penjača prilikom pada. Uže i oprema čine sistem za osiguravanje. O čemu je reč?
Većina uspona počinje u dnu stene, kada onaj ko penje kao prvi kreće uz stenu. Za njega je privezano uže, koje on (ili ona) vuče za sobom. Drugi penjač, osiguravaoc, uz pomoć sprave za osiguravanje, popušta uže tako da prvi može da nastavi sa usponom. Prvi povremeno zastaje kako bi ukopčao uže u zaštitnu opremu koju sam postavlja ili je ranije trajno postavljena na steni. Pokretna zaštitna oprema, koju penjač sam postavlja, može biti metalni klin ili mehanički uređaj koji se zaglavljuje u naprslinu na steni i sl.
Na nekim smerovima se zaštita postavlja trajno. Ova "fiksirana" zaštita su u stvari klinovi ukucani u naprsline, ili ekspanzioni klinovi koji se zabijaju u rupe izbušene u steni, i za koje se pričvršćuju pločice za ukopčavanje.
Posle postavljanja zaštite, prvi ukopčava uže u karabiner koji je ukopčao u zaštitu. Tako, u slučaju da padne, penjača zaustavlja uže koje prolazi kroz karabinere i čiji drugi kraj čvrsto drži osiguravaoc. Dužina pada može biti velika - čine je zbir dvostruke udaljenosti do mesta na kome se penjač poslednji put ukopčao i dužine potrebne da se uže zategne.
U savremenom penjanju, padovi su uobičajena (i praktično nezaobilazna) stvar. Svaki pad predstavlja rizik, međutim, uz modernu opremu i kvalitetne fiksirane klinove, kao i uz pažljivo osiguravanje, rizik je sveden na prihvatljivu meru.
Konačno, prvi stiže do vrha smera, ili do kraja užeta (užad je obično dugačka 50-60 metara). Ukoliko postoji fiksirano sidrište, odmah se ukopčava u njega, a ako ga nema, sam ga pravi. Kada se sigurno priveže za sidrište, odvezuje se sa užeta i počinje da osigurava drugog, koji sada kreće sa usponom. Drugi dok napreduje skuplja pokretnu zaštitnu opremu koju je (eventualno) ostavio prvi.
Kada drugi stigne do prvog, spuštaju se do podnožja (ukoliko su stigli do vrha stene), ili nastavljaju uspon na isti način (s tim što je osiguravaoc sada usidren na steni, umesto da stoji na tlu). Na ovaj način, tim od dve osobe može da savlada stene čija se visina meri desetinama, pa i stotinama metara.
Ponekad je moguće sići sa vrha stene peške - drugom stranom stene ili padine. Ponekad to nije moguće, te se penjači moraju spustiti pomoću užeta.
Da bi se spustili, penjači moraju da provuku uže kroz sidrište tako da krajevi slobodno vise. Sidrište može biti traka (gurtna) vezana oko kamena ili drveta, mogu ga činiti klinovi postavljeni u stenu i sl. (često je sidrište sačinjeno od dva klina koji su postavljeni oko pola metra jedan od drugog).
Iako je moguće (a nekada se tako i činilo) spustiti se sa užetom omotanim oko tela kako bi se stvorilo trenje neophodno da se zaustavi pad, danas penjači koriste uređaje za spuštanje (obično se koriste i za osiguravanje), kroz koje se provlači uže i koji su prikopčani za pojas. U ovim uređajima se stvara trenje, koje omogućava kontrolisano i lagano spuštanje. Kada se oba penjača spuste do tla ili do sledećeg sidrišta, izvlače uže tako da ono padne do njih. Zatim mogu ponovo da postave sistem za spuštanje ako su još uvek na steni, ili da se spakuju ako su već stigli do tla.
Mnogi današnji smerovi (naročito sportski) se završavaju pre nego što se stigne do vrha stene i imaju fiksirano, trajno postavljeno sidrište. Često su ovi smerovi kraći od polovine dužine užeta, tako da osiguravaoc može jednostavno da spusti penjača kada ovaj stigne do vrha smera.
I eto, to je bio kratak opis slobodnog penjanja. Nastavite dalje sa istraživanjem - pročitajte tekst o sportskom penjanju koji se nalazi ispod, ili pratite linkove na levoj strani ekrana...
Još nešto: Dobrodošli u svet slobodnog penjanja!