sportsko - penjački smer

U slobodnom i sportskom penjanju, uspon uz stenu se ne izvodi proizvoljnim putem. Put, tj. vertikalna (manje ili više) staza kojom se uspon vrši je određena unapred, ili po definiciji:

Pod sportsko - penjačkim smerom se podrazumeva (vertikalni) pojas na steni koji se završava sidrištem. Uspon unutar njegovih granica važi kao uspon u tom smeru.

Ponekad se dešava da se u neposrednoj blizini smera nalaze drugi smerovi, tako da je moguće koristiti i njihove delove pri usponu. Pravilo je da, ukoliko su ovi smerovi teži za penjanje, njihova hvatišta mogu da se koriste prilikom uspona. Međutim, ukoliko susedni smerovi ili oblik stene omogućavaju zaobilaženje teškog detalja u smeru, određuju se granične linije. Ukoliko se granične linije pređu, uspon se ne računa kao uspešan.

Kako nastaju penjački smerovi? U najkraćim crtama, proces teče ovako: Budući autor smera najpre uoči odgovarajuće mesto na steni, na kome bi se mogao napraviti sportsko-penjački smer. Zatim na vrhu smera postavlja sidrište - izbuše se (najmanje) dve rupe u steni, jedna do druge (vodeći računa o konfiguraciji stene), u koje se ubacuju ekspanzivni klinovi. Za klinove se pričvršćuju metalne pločice ili alke, u koje će se ukopčavati karabineri i gurtne. Sidrište se mora izuzetno pažljivo napraviti, jer ono ostaje trajno na svom mestu, i od njega zavise životi penjača koji će ga koristiti. Posle toga, autor se spušta niz smer i čisti smer od labavih delova stene i sl. - uklanjaju se svi komadi kamena koji bi mogli predstavljati opasnost za penjače. Često se izbruse ivice stene koje su previše oštre. Konačno, duž smera se na pogodnim rastojanjima (preporučljivo je da ne budu veća od 2 metra) buše rupe i postavljaju ekspanzioni klinovi, za koje se vijcima ("šrafovima") pričvrste pločice za ukopčavanje.

Kada je smer opremljen, pravo na prvo penjanje smera i dodeljivanje naziva smeru ima autor. Smer koji je opremljen, ali nije prepenjan, naziva se projekat.