vrste penjanja

penjanje po veštačkim stenama i u sportskim dvoranama

To je, verovatno,najjednostavnija od svih igara,zahteva najmanje opreme i zbog toga je podložna nekim od najstrožih nepisanih pravila.Zapravo,sve što vam treba je niska gromada i penjač.Kamene gromade mogu biti veličine od pola metra do zastrašujucih(možda ne preporučljivih za penjanje)10 m visine.Želite li dodati ’opremu’,možda ćete hteti koristiti penjačice(posebnu obuću za penjanje)-usku oseetljivu obuću prianjajućih potplata koja vam dopušta da iskoristite svaki utor ili izbočinu u steni – i magnezij, prah koji se koristi da osuši znojne prste i dlanove pa tako povećava moć prijanjanja.
 

Tu počinju pravila.U ozbiljnom boulderingu,ne smete stati na deo opreme umetnute u stenu, partner vas ne može fizički podupirati i morate slediti zadane hvatove u određenom smeru / problemu (na mnogim stenama postoje brojni penjački problemi na vrlo ograničenom prostoru).
 

Za mnoge penjače bouldering postaje prava stvar i neki provedu mnoge sate srećni u svom podrumu, gdje im previsna veštačka stena iz domaće proizvodnje služi umeesto prirodne.Sve je to u redu, ali nema radosti koju pruža prirodna okolina.

’Soliranje’ je zapravo bouldering na nešto višem nivou – i to doslovno. Soliranje podrazumeva penjanje do bilo koje visine bez uobičajenog osiguravanja. Taj nesputan način penjanja može biti vrlo privlačan, jer dopušta penjaču da se kreće brzo i tečno.
 

Sigurno nije preporučljiv način za počinjanje penjačke karijere, jer su mnogi penjači, uključujući i slavne stručnjake, solirajući završili svoju penjačku, a i životnu karijeru. Ako sve dobro prođe, i ako je uspon unutar granica fizičke i duševne sposobnosti penjača, onda je soliranje izvanredan, čisti oblik te umetnosti. Krene li međutim nešto po zlu, pokušaj može završiti tragično.

Možda malo sigurniji način uživanja u soliranju je onaj iznad vode. U mnogim delovima sveta, uključujući i Calanques u Francuskoj i na delovima britanske obale, dugi delovi hridi uzdižu se iznad duboka mora. Ponekad se te ’nadmorske’ traverze na sasvim razumnim visinama protežu kilometrima daleko. Ne samo da ćete iskušati svoje sposobnosti, nego i prednosti pada čije su posledice tek iznenadni ulazak u vodu i možda malo duže plivanje – ali nikako ozbiljne ozlede ili smrt. Nije čudno da je ta vrsta penjanja omiljena tokom dugih i vrućih letnih dana! Zapamtite, međutim, da i voda može biti tvrda kao čelik padnete li s visine od 10 metara ili više te da hladna voda i veliki valovi nisu ništa manje opasni od tvrdih stena ispod vas – dok u nekim područjima ne treba zaboraviti i na moguće susrete sa morskim psima.

buildering
(penjanje po izgrađenim objektima)

Naziv objašnjava sve – takvo se penjanje izvodi na građevinama koje nisu zamišljene za penjanje, ali se i pored toga mogu koristiti za taj sport. Imajte na umu da takvo penjanje može uzrokovati – i uzrokuje – plaćanje kazni i hapšenje. Arhitekte i upravnici zgrada svoje obaveze shvataju ozbiljno i uveravanje suda da ste se ’samo malo penjali po zidu banke’ možda neće biti shvaćeno onako kako biste želeli. Penjete li se na takve građevine, svakako najpre tražite dopuštenje. (Ponekad je dobro proveriti i satnicu – poznat je slučaj penjača koji se grčevito održavao na vrlo strmoj padini železničkog nasipa dok je ispod njega prolazio spori teretni voz.)

Sportske dvorane i umetničke stene su savršena mesta za početak penjačke karijere – obično imaju opremu za iznajmljivanje i obučeno osoblje koje dežura pa vam mogu dati savet da ne posrnete pri prvim koracima na početku penjanja. Većina sportskih dvorana s veštačkim stenama ima širok spektar smerova različite težine pa ujedno nude priliku da učite i od drugih penjača. Glavna opasnost sportskih dvorana za penjanje je što početnici entuzijasti često prebrzo prelaze granice svojih mogućnosti pa su povrede mišića i ligamenata česte. Neiskustvo u osiguravanju isto tako može rezultovati nizom nepotrebnih nesreća.

Većina dvorana namenjenja penjanju na početku je raspolagala malim, jednostavnim konstrukcijama koje su penjačima omogućavale trening tokom cele godine. Mnoge od njih su se razvile u ogromne ’kreacije’ i postale su posebna kategorija koju više na smatraju samo zamenom za ’pravu stvar’. Neki penjači toliko uživaju u penjaju u dvoranama da nikad ne ostavljaju ’plastiku’ (kako nazivaju takve zidove) i uopšte ne odlaze na prirodne stene.

U nekim slučajevima ’igra na zidu’ može imati određena pravila, po kojima ne smete koristiti sve hvatove na steni, već samo određena, na primer ona označena istom bojom. Međutim, u dvorani mnogo slobodnije možete zanemariti sve to nego što biste mogli na steni – na kraju, tu ste da trenirate i da se zabavite!

Sportsko penjanje je nova penjačka disciplina nastala pred kraj 1970-ih u Francuskoj. Područje Alpa u Francuskoj ima mnogo uspona gde su vodiči zabijali klinove u stenu kako bi osigurali vođe uspona u slučaju pada te ih ostavljali za korišćenje u drugim prilikama. Mladi penjači su uvideli potencijalne mogućnosti takve prakse te su počeli uređivati teže, strmije smerove – najpre fiksnim klinovima, a potom spitovima zabijanim u rupe izbočene u steni.

Većina sportskih uspona visoki su pola dužine užeta. To znači da se penjete do određene visine s koje vas osiguravač (vaš partner, koji vas osigurava ili pridržava uz pomoć mehaničkih sprava) spušta nazad na tlo. Ima isportskih uspona od više dužina užeta (’cugova’) koji omogućavaju da se u jednom smeru penjete satima.

Mnogo je uspona i određenih tipova stena na kojima se najbolje možete osigurati spitovima, jer su jedina vrsta pouzdanog osiguranja – a mnogo se lokalnih vlasti složilo da određene stene moraju biti uređene za penjanje, tj. ’zaspitane’, prepuštajući ostale stene ljubiteljima penjanja s privremeno postavljenim osiguranjem. Nema sumnje da je jednostavnost penjanja uz korištenje spitova uveliko pridonela povećanom broju penjača na stenama pa je sve veći pritisak da se spitovima uredi još više područja.

Sportsko penjanje značajno je poboljšalo standarde ekstremnog penjanja jer ide do krajnjih granica (do pada), s malom verovatnoćom da će tačke osiguranja popustiti (premda je i to moguće). Sportsko penjanje često se odvija na vrlo strmim previsima za koje je potrebno imati  vrlo mnogo snage i gimnastičkih sposobnosti. Veština i kondicija postižu se brojnim ponavljanjem zahtevnih smerova, prelaženjem na duge alpinističke smerove ili druge uspone na steni s opremom za osiguravanje koju penjači sami postavljaju i nema sumnje da mnogi savremeni ekstremni usponi duguju postojanje tehnikama i snazi dobijenoj sportskim penjanjem.

Taj način penjanja mnogi još uvek smatraju ’pravim’ penjanjem.Prvi penjač, vođa, počinje uspon zavezan na jedno ili dva užeta. Pri napredovanju u pukotine u steni postavlja opremu za osiguravanje (klinove,čokove,frendove...) i u njih kompletima (dva karabinera povezana vrpcom) pričvršćuje uže. Drugi penjač osigurava prvog tako da drži uže, obično nekom spravom za osiguravanje. Kad prvi penjač dođe do odgovarajućeg mesta, postavlja sidrište, pričvršćuje se u njega i osigurava drugog penjača do tog mesta. Dok se penje, drugi penjač skuplja svu opremu za privremeno osiguravanje kako bi je opet mogli kasnije koristiti.

Velika prednost klasičnog penjanja je što se s malo opreme za osiguravanje možete popeti na bilo koju stenu, pod uslovom da ona ima dovoljno pukotina u koje možete postaviti opremu. Nedostaci su što su neke stene premalo razvedene ili su krhke pa nisu pogodne za postavljanje opreme za privremeno osiguravanje jer će ispasti iz stene pod silom pada, za razliku od iste stene osigurane spitovima.

Tehnike klasičnog penjanja koristimo na manjim stenama, ali i na stenama alpinističkog ranga.

Vežba se na nižim stenama, od 20 do 100 m visine i s nekoliko cugova. Dužina (cug) je deo uspona između dva sidrišta, najčešće određen dužinom užeta ili prikladnim mestom koje zahteva izradu sidrišta (na primer mesto pre velikog previsa). Crag penjanje se razlikuje od sportskog penjanja ne samo po broju spitova, nego i po tendenciji da penjači silaze pešice ili otpenjavaju lakšim smerom, umesto da ih partner spušta užetom. Crag penjanje omiljeno je u Velikoj Britaniji, SAD-u , Južnoj Africi, Austriji, Nemačkoj i Australiji.

Crag penjači se uglavnom strogo drže pravila da u penjanju ne pomažu jedan drugome i ne hvataju opremu kao privremeno osiguranje, smatrajući da to smanjuje izglede penjaču u situacijama u kojima nema drugih objektivnih opasnosti.