Kineski Zid

 

Kineski zid, jedno od sedam svetskih čuda, najveća je drevna vojna fortifikacija u svetu čija je izgradnja najduže trajala. Prema najnovijim podacima, Kineski zid je dug više od 7000 kilometara. On je 1987. upisan u Listu svetske kulturne baštine.

Inače Kineski zid je počeo da se podigne u devetom veku pre naše ere. Tadašnje vlasti u centralnoj Kini radi odbrane od nasrtaja severnih nacionalnosti, dogradile su zid da spoje postojeće pogranične kule i tvrđave tako da je postepeno nastao dugi zid. Kasnije u periodu Proleća i jeseni (770-476 pre n.e.) i periodu Zaraćenih kraljevina (475-221 pre n.e.), vladari su se žestoko otimali za hegemoniju, tako da međusobni ratovi nisu imali kraja. Neki vladari su koristeći planinske visove, podigli u pograničnim oblastima zidove. Godine 221. pre naše ere, Ćinšihuang, imperator prve kineske dinastije Ćin je objedinio Kinu i spojio odgovarajuće zidove na severu Kine da formira na planinskim grebenima veličanstvenu pograničnu fortifikaciju za odbranu od napada konjice nomadskih nacionalnosti iz prostrane mongoslke stepe. Već tada je kineski zid dug više od 5,000 kilometara. Zatim, dinastija Han koja je nastavljajući dinastiju Ćin , produžila je kineski zid na više od 10,000 kilometara. U kasnijem periodu od 2000 godina, vladari svih kineskih dinastija su manje-više dogradili kineski zid, čija je ukupna dužina premašila 50,000 kilometara, više nego dovoljno da opaše Zemljinu kuglu za jedan krug.
 

Kineski zid koji se sada pominje, u stvari je zid renoviran u dinastiji Ming1368-1644. On počinje na zapadu kod prevoja Điajuguan u kineskoj provinciji Gansu i završava se na istoku kod prevoja Šanhaiguan na morskoj obali u provinciji Ljaoning. Prolazi preko 9 provincija, gradova pod direktnom centralnom upravom i autonomnih pokrajina, ukupna dužina mu je 7300 kilometara. To je odbrambeni objekat podignut na brdsko-planinskim područjima, pruža se na veoma složenom  reljefu, prolazi preko pustinje, stepe i močvara. Graditelji zida su saglasno reljefu primenili na zidanju različitu i svojstvenu strukturu, zid je tako postao jedan od najboljih odraza pameti predaka kineskog naroda.

Kineski zid se pruža niz talasaste grebene, ispod zida su strme spoljne padine. Zid i planine se međusobno udružuju i dopunjuju. Pod starovremenskim vojnim uslovima, bilo je gotovo nemoguće da se vojska popne kroz opasan reljef do ispod samog zida i zatim otuda povede ofanzivu na zid. Zid je podignut spolja od ogromnih opeka i odsečenih kamenih blokova, a punjen iznutra kamenicama i zemljom. Visok je oko 10 metara, na vrhu širok četiri-pet metara, dovoljno za hod četiri konja uporedo, udobno za manevrisanje vojske i prevoz žita i oružja. Sa unutrašnje strane zida su sazidane odgovarajuće kamene stepenice i hodnici. Na svakih nekoliko stotina metara je podignuta po jedna kula odnosno toranj za prenos dimnog signala. Kule su podesne za smeštaj oružja i žita i za odmor pograničara. Kad je stigla neprijateljska vojska, kule su se koristile kao odbrambeno utvrđenje, a u tornjevima se dimilo od zapaljenog sena da gusti dim preko niza tornjeva brzo prenosi alarmni dimni signal o neprijateljskoj ofanzivi.

Danas kineski zid je izgubio funkciju vojne fortifikacije, ali njegova specifična arhitektonska lepota ostaje za svaku pohvalu. Lepota kineskog zida se ogleda u veličini, zamahu, čvrstini i ogromnosti. Kineski zid kad se izgleda spolja, sudeći po njegovom bezkrajnom obrisu, liči na monumentalnog letećeg zmaja. A kad se izgleda izbliza, krivudav zid, grandionzne kule i strmi tornjevi, sve se gordo dižu uspravno gore na nepristupačnom reljefu. Ovde sve što je u vezi sa zidom, bilo je to tačka, linija ili ravan, čini jedinstvenu magičnu sliku punu ogromnog umetničkog čara.

Kineski zid poseduje vrhunsku istorijsko-kulturnu i turističku vrednost. U Kini se često kaže: Ko nije bio na zidu, taj ne može biti ocenjen za junaka. I domaći i strani gosti, među kojima i lideri stranih zemalja, svi se osećaju počašćenim što su mogli da se popnu na zid. Ostaje sada nekoliko bolje očuvanih sektora, to su Badalin, Simatai i Mutianju u Pekingu, Šanhaiguan na istočnom kraju zida koji je nazvan prvim prevojem u Kini, i Điajuguan na zapadnom kraju u provinciji Gansu. Svi ovi sektori su veoma posećene turističke atrakcije kroz celu godinu.

Kineski zid je oličenje uma i truda miliona radnih ljudi u drevnoj Kini. Zid je funkcionisao hiljadu godina, još uvek nije pao. Kineski zid po svojoj milenijumskoj veličini i besmrtnom čaru odavno je postao simbolika krvnog srodstva i nacionalnog karaktera kineske nacije. Godine 1987. Kineski zid kao simbol kineske nacije upisan je u Listu svetske kulturne baštine.

 

NAZAD