Царински рат
Царински рат између Краљевине Србије и Аустро-Угарске монархије наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905 у Београду, али је бугарска влада, противно утврђеним условима за потпис самог уговора (уговорено је било и о томе потписана заједничка декларација, да се уговор не ће објављивати, пре но што Србија закључи трговински уговор с Аустро-Угарскорн, што је био услов за потпис уговора о царинском савезу), поднела Народном Собрању уговор о царинском савезу на одобрење и ово га је једногласно усвојило (крајем децембра 1905.). Аустро-Угарска је сматрала, да је овај уговор уперен против њених политичких и економских интереса, па је прекинула преговоре са Србијом ради закључења трговинског уговора. Сматрало се при том, да ће Србија, будући економски слаба и зависна од тржишта Аустро-Угарске, за своје најважније производе, брзо капитулирати. Аустро-Угарска је одмах забранила увоз стоке и сточних производа, најосјетљивији и најважнији производ Србије. На забране и пооштравање других мера, које је отпочела примјењивати Аустро-Угарска на увоз из Србије, Србија је одговорила истим мерама (12. јануара 1906). До примене реторзивних царина није долазило.

6. марта 1906, пошто су по захтеву Аустро-Угарске најпре напуштене главне одредбе из уговора о царинском савезу с Бугарском, јер Краљевини Србији није више било, после стеченог искуства, до тога, да на питању о савезу царинском с Бугарском води царински рат с Аустро-Угарском, обустављене су репресалије и постигнут је споразум о провизорном уређењу међусобних трговинских односа до закључења трговинског уговора. По том споразуму, који је био закључен на бази признања највишег повлаштења, Аустро-Угарска је уживала за сву робу, која је приспела, а остала неоцарињена до 15. фебруара 12 сати ноћи, кад је престао важити трговински уговор с њом закључен 1892, повластице тог уговора и уговора с другим државама, који су били у важности, а за робу стиглу после тога времена, само повластице из уговора с другим државама. Србија је поглавито добила право да увози стоку и сточне производе, за које се преко Министарства Народне Привреде морало тражити претходно одобрење, и увоз и провоз свежег меса и живине без претходног одобрења, уживајући такођер при увозу у Аустро-Угарску највише повлаштење. Овај провизориј престао је 24. јуна 1906, кад су обе земље почеле примјењивати своје опште тарифе. Марта 1908. закључен је у Бечу трговачки уговор, који је Народна Скупштина одобрила 5. јуна 1908. Законодавним решењем од 5. августа, које је потврђено указом од 11. августа исте године, влада је била овлаштена, да овај уговор уведе у живот и пре ратифицирања, и уговор је 19. августа уведен провизорно у живот. Овај уговор није био ратифициран, пошто то Аустро-Угарска није хтела и он је престао важити [[18. март|]]а 1909. Овом нередовном стању, које је трајало и после престанка Ц. Р., учињен је крај уговором од 1427. јула 1910, закљученим у Београду, који је био ратифициран и ступио на снагу 9. јануара 1911.

За Србију је овај Царински рат био од неизмерно повољних последица. Први пут се она онда ослободила страха и први пут је осетила своју снагу. При том, никакву, ни тренутну штету она није претрпела. Једном једином мером, којом се тежило да одржи непрекинут извоз стоке и меса, по циенама, које су владале у тренутку прекида трговинских односа с Аустро-Угарском, одобрењем ванредног кредита од 500.000 динара на отварање и изналажење нових тржишта за стоку и сточне производе, успело се избечи и најмање штете, јер 500.000 динара, утрошених на то, не може се убрајати у штету. Убрзо су нађена нова тржишта за стоку и сточне производе, цене су пошле у вис и трговина је узела свој нормалан ток. Клаоничка предузећа су у овом времену учинила сјајне услуге земљи. Послије тога рата осетио се у Србији и нагао напредак трговине и индустрије и уопште цео привредни живот и развитак добио је изванредан полет, што је дало необично велики полет и националном духу и националној народној мисли. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте и солидне.