Кнез Милош Обреновић владао је Србијом од 1815 1839. и од 1858 1860. године. Био је велики државник и дипломата. Један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи.

Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је 1810. године, после смрти свог брата од ујака Милана. Претпоставља се да је то урадио јер је Милан, као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је регулисан посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт је уклањао.

Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је из "државних разлога" наредио да се Карађорђе убије.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.

Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају значајне пореске олакшице.

Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега, године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом, састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.

Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изганства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860.