Vincent van Gogh jedno
kratko vreme je ucio kod Movea, koji je bio dosta dobar pejzazista; ali je
uglavnom bio samouk, crtajuci, slikajuci, citajuci, studirajuci tudje slike sa
velikom upornoscu. Njegovo slikarstvo je preuzelo na sebe misiju da izrazi
ljudsku dramu i moru postojanja. Boja peva, vristi ili se izliva na platno samo
zato da bi se njome docarala osecanja i strasti. Kist ne razmazuje boju, vec u
njoj kopa brazde jednim uzbudjenim stilom koji je i sam prozet ljudskom morom.
Pazljivom ljudskom oku i lirskoj snazi impresionizma, Van Gogh suprotstavlja
drugi pravac: dramaticni ekspresionizam, pun podsticaja. Forme i boje nisu vise
uzimane kao sredstva za reprodukovanje utiska i prirode, vec kao izrazaj jednog
"dusevnog stanja". Ovako visok stepen izrazajnosti on postize smelom upotrebom
boje, mnogo intenzivnijom nego sto je do tada u umetnosti bilo uobicajeno, novim
i neobicnim harmonijama boja, a takodje i zestokim potezima linija i cetkice.1886. godine on dolazi u Pariz gde se, pod uticajem impresionista i japanskih estampi, njegova paleta rasvetljava, potez postaje slobodniji, a teme vedrije. U februaru 1888. odlazi u Arl odakle pise: "Na jug sam otisao iz hiljadu razloga: pre svega da bih video svetlost drugciju nego na severu, gde su boje prizme ugusene maglama, i da bih se priblizio nacinu misljenja i osecanja Japanaca." Vraca se seoskim temama i pejzazima iz svog holandskog perioda, ali sada su to vedre teme pune zivotne radosti i ljubavi prema zivotu, u kojima vise nema traga sumornosti iz njegovog pocetnog perioda. U dusevnoj bolnici San-Remi blizu Arla njegov umetnicki izraz ulazi u novu fazu, njegove slike su pune vapijuce, tragicne izrazajnosti, prigusenih boja i beskrajnih spiralnih kovitlaca.
