СТЕФАН НЕМАЊА
(1166-1196)


Стефан Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач ''светородне династије Немањића'' која је владала Србијом преко двестотине година.
Ујединитењ српских земаља и утемељивач самосталне, снажне, феудалне, српске државе.  У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стефан Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар.Водио је антивизантијску политику. 1172. године побјеђен је и одведен у Цариград ; кад га је цар Михајло вратио на престо, Немања је поштовао мир и византијску врховну власт. Немања се 1196. године замонашио у манастиру Студеница и добио име Симеун; прикључио се најмлађем сину Растку  (монах Сава) на Светој Гори гдје обнавља манастир Хиландар. Власт је пренео на сина Стефана.

 

 

 

 

 

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ
(1196-1228)


Средњи син Стефана Немање, велики жупан (1196-1217) и краљ Србије (1217-1228). По његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. Срушено је Византијско и настало Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млатачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му 1217 год. шаље краљевску круну, после чега је Стефан проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, далмације и Хума.Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат Свети Сава, који је 1219 год. постао први српски архиепископ. Пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину Радославу

 

 

 

 

 

 

КРАЉ РАДОСЛАВ
(1223-1233)

 

Радослав је дошао на престо после свог оца Стефана Првовенчаног. Жењен је принцезом Аном, кћерком византијског цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230). Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.

 

 

 

 

 

 

КРАЉ ВЛАДИСЛАВ
(1234-1243)


Дошао је на престо после пада са престола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи и повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млађи брат Урош.

 

 

 

 

 

 

КРАЉ УРОШ  I
(1243-1276)


Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама а оженио се Јеленом Анжујском, из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста – угарског краља – напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Милошево.

 

 

 

 

 

 

 

КРАЉ ДРАГУТИН
(1276-1282)


Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину, на сабору у Дежеву. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године, познат као "сремски краљ" . На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II.

 

 

 

 

 

 

 

КРАЉ МИЛУТИН
(1282-1321)


Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре односе са суседима. Убрзо се оженио угарском принцезом па је својем краљевству обезбедио северну границу и спокојно присаједињавање западних делова којима је некада управљао његов брат Драгутин, правећи Србију много већом и јачом. Ратовао је против брата Драгутина од 1301год. до 1311год.. Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним великодостојницима да ће сваке године док траје његова владавина саграђивати један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро.

 

 

 

 

 

 

 

КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ
(1321-1331)


Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стефан Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стефан је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године.

 

 

 

 

 

 

 

ЦАР ДУШАН
(1331-1355)


Владавина Стефана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345 до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар – највећи војнополитички успон Нрмањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је 16. априла 1346.године, Стефан Душан свечано крунисан за ''ЦАРА СРБА И ГРКА'' уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је 1349. године усвојио ''ДУШАНОВ ЗАКОНИК'' који је допуњен 1354.године.

 

 

 

 

 

 

 

ЦАР УРОШ
(1355-1371)


Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем , па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи дргу државу. То су почели чинити и други велможи тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен. У битци на Марици 1371. године учестовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до косовске 1389. године у којој нису учестовале све српске области. Смрћу цара Уроша 1371.године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Доказа има много а данас то потврђује и нова историја.