SAN JEDNOG GENIJA

Nijagarini vodopadi

Malo je ljudi na ovom svetu koji se mogu pohvaliti da su u svom životnom veku ostvarili zamisli koje su imali u detinjstvu. Nikola Tesla je jedan od njih. On se još u mladosti istakao bujnom maštom i imao je veoma dobar način sagledavanja problema, ma kakvi oni bili.                        

Tesla je prvi put čuo za Nijagarine vodopade još u takozvanoj pripremnoj osnovnoj školi koju je pohađao u Gospiću od 1866. do 1870. U toj školi je dobio prva znanja iz oblasti mehanike, koja ga je izuzetno zaiteresovala. Pogotovo je bio zainteresovan za hidrauliku i upotrebu vodenih turbina. O opisu Nijagarinih vodopada, koji je našao u nekoj knjizi, kasnije je zapisao:
„Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da ću otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.“

Nijagarini vodopadi, danas nacionalni park, se nalaze u Severnoj Americi, na granici između Sjedinjenih Američkih Država i Kanade. Oni su deo reke Nijagare koja je dugačka 56 kilometara. Na svom kratkom toku ova reka ima ukupan pad od 99 metara, a prave atrakcije, vodopadi i brzaci, protežu se na 13 kilometara dužine ove reke.

Tri vodopada ustvari čine Nijagarine vodopade. Jedan manji Nevestin veo je jednom stenom, ostrvo Luna, odvojen od većeg koji nosi ime Američki vodopad. Treći najveći Kanadski vodopad takođe se naziva i Konjska potkovica zbog svog karakterističnog izgleda. Ova dva manja koja pripadaju Sjedinjenim Državama odvojeni su od Kanadskog vodopada ostrvom Koza. Sva tri vodopada imaju prubližno iste visine oko 55 metara, ali Američki vodopad ima širinu 328 metara a  Kanadski duplo više, 675 metara. Veličanstvenu sliku, koju ogromna količina vode padajući stvara i od siline pada pretvara vodu skoro u paru raspršujući je na sitne kaljice, svake godine vidi oko 15 miliona ljudi.
Ogromni potencijal, koji ovi vodopadi poseduju, oduvek je privlačio ljude da ga iskoriste. Prvi napor ka tome je učinjen još davne 1759. godine kada je izvesni Daniel Jončers sagradio mali kanal iznad vodopada koristeći ga za pokretanje svoje pilane i tako direktno koristio mehaničku snagu vode. Ipak, sve do 1881. godine, takvi kanali nisu se koristili za proizvodnju električne energije.                                                                                                                                                                                                                                                               Zahvaljujući Teslinom pronalasku polifaznog sistema naizmeničnih struja (AC- alternating current), mogućnosti korišćenja značajnog potencijala ovog prirodnog rudnika snage su se višestruko povećale.                                   Sam Tesla je bio mnogo uzbuđen zbog mogućnosti da mu se ostvari san iz detinjstva. Svom rođaku po majci, Simi Majstoroviću, je u to vreme (2. januara 1893.) napisao u pismu:
        “Radim da bi uzeli moj sistem motora u velikim transmisijama sile na Nijagari koji se sad izvode, a pun sam nade da hoće.”

Te iste 1893. godine posle Svetske izložbe u Čikagu, doneta je odluka o načinu iskorišćavanja hidropotencijala Nijagarinih vodopada. To je bila ujedno i odluka kojoj se i sam Tesla nadao. Međunarodna komisija za Nijagarine vodopade, na čijem čelu je bio čuveni fizičar Lord Kelvin, je 1893. godine prihvatila ponude kompanija koje su predložile upotrebu Teslinog polifaznog sistema.
Prva elektrana izgrađena je oko 2.5 kolometara uzvodno od vodopada. Avgusta 1895. godine ova elektrana je isporučila prvu električnu energiju do susednog grada Nijagarini vodopadi. Pravi podvig ovih pionira je zabeležen odmah sledeće godine. Pošto je Vestinghausova kompanija angažovana na implementaciji sistema prenosa, zasnovanog na sistemu naizmeničnih struja, uspostavljen je dalekovod do grada Bafala.  

Udaljenost je bila 35 kilometara od elektrane. Korišćeni su transformatori snage oko jedan megavat, a napon na dalekovodima je iznosio jedanaest hiljada volti. Šesnaestog novembra 1896. oko ponoći u Bafalu je stigla prva količina električne energije. Ovo je predstavljalo prvi prenos električne energije na daljinu u komercijalne svrhe. Reporter lokalnih novina Niagara Falls Gazette izvestio je toga dana:
“Uključenje prekidača u velikoj elektrani na Nijagari zatvorilo je električno kolo što je prouzrokovalo da reka Nijagara poteče uzvodno.”

Prvu snagu isporučenu Bafalu, 750 kilovata, dobila je gradska železnička kompanija, ali  je ubrzo lokalna električna kompanija dobila pet puta veće porudžbine od stanovnika Bafala. Broj generatora se kasnije povećao, u narednih pet godina, na deset od prvobitnih tri, a mreža se produžila do Njujorka. Električna mreža se širila gradom, a Brodvej je sijao obasjan električnim svetiljkama napajanih naizmeničnom strujom. Čak je i Edisonov DC sistem u Njujorku uglavnom zamenjen.
 


Danas na Nijagari, koja je u svetskim razmerama među većim izvorima hidroelektrike,  postoji više elektrana, kako na kanadskoj tako i na američkoj strani. Ukupna proizvodnja dostiže brojku od 4.4 miliona kilovata električne energije. Na Nijagarinim vodopadima se na američkoj  strani, sa pravom, nalazi spomenik Nikoli Tesli, identičan onom ispred Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Povodom 150 godina od rođenja ovog istaknutog naučnika kanadske vlasti su prihvatile predlog crkve Svetog Đorđa, koja se nalazi u Ontariu, da i na svojoj strani postave spomenik ovom vrhunskom čoveku, jednom od titana među naučnicima.

 

                                       back