V faza

Nakon boravka u Augsburgu, 1551. Ticijan se vratio u Veneciju i tu ostao do kraja života. Tih poslednjih 25 godina on se vraća istraživanjima u venecijanskom duhu. Ta dela pokazuju najličnije i najdublje izražavanje vizuelnih i piktoralnih iskustava, što je osnova venecijanske umetnosti. U poslednjim godinama života patron mu je bio Filip II Španski, (Karlo je abdicirao 1555. a njegove španske teritorije prešle su u ruke Filipa II) pa je finansijski obezbeđen i u prilici da slika ono što želi.
Realizam Ticijanovih portreta proizilazi iz realizma renesanse. Posle njegovog povratka iz Rima, došlo je do neuspeha i krize, jer na venecijansku slikarsku scenu stupaju mladi umetnici. Od 50-ih godina Ticijan naročito obrađuje mitološke i religioozne teme. Sada im drugačije pristupa. Pasivan je, sve se više okreće sebi, čas je ushićen, a čas tragičam. Više se ne bavi humanističkim idejama, istorijskim temama i zemaljskom vlašću, već svet posmatra subjektivno. Pojavljivanje tog pesimizma i prihvatanje patnjene može se opravdati samo njegovom starošću. Kod icijana zapravo srećemo odraz promenljive klime s polovine Xvi veka koji utiče na izbor motiva, pre nego vizija. On ne sagledava svoje teme u smisluFantastičnih svetlosnih efekata, ili neobične perspektive u cilju postizanja dramatičnosti (kao što će kasnije činiti Veroneze i Tintoreto) već ih ponekad koristi kad se uklope u odgovarajuču temu, kao podčinjena sredstva koja pomažu u predstavljanju određenog značenja predstave. Znači svetlosni efekti su u službi značenja određene predstave.
Ove promene javljaju se i na portretima. To se najviše vidi ako se uporedi pozni portret Jakopa Strade sa ranim Mladićem sa rukavicom, ili pouzdani, spokojni patriciji u Pesaro Madoni sa uznemirenim licima i izrazima na čuvenom portretu Vendramin porodice. Ticijan je gubio veru u čoveka. Njegova borba za ideale renesansnog čoveka posttaje sve tragičnija. U portrete je počeo da uvodi atribute. Samo u Autoportretu se usuđuje da da svoju herojsku viziju čoveka. Oštra razlika između autoportreta iz 1550 i 1565, reflektuje stanje njegovog duha. Na prvom je pokazao čoveka u borbi sa neprijateljskim okruženjem, a na drugom veličanstvenu udubljenost sopstvenih misli i usamljenost. Portreti su malobrojni u ovom periodu.
Promene u Ticijanovoj umetnosti su stilističke i konceptualne. Kako je stario njegova tehnika se menjala od bistre jasnoće i tople sunčanosti Svete i profane ljubavi do zagušljivog bogatsva poznih slika Dijana i Akteon ili Lukrecija.
Iste tehničke promene javljaju se i na njegovim religioznim slikama. Trijumfalno spokojstvo Pesaro Madone prelazi u višu emociju, ekspresivne boje, dizajn i dramatična osećanja poznih radova. Menja se i vrsta teme koja ga inspiriše i način njegovog pristupa temi. Umesto radosne dramatičnosti Baha i Arijadne, gde je sve svetlo i obojeno, bučno i veselo (iako sam mit ima jedan prigušen ton), sada bira mitove o Akteonu, nesrećnom Kalistu ili izdatoj Lukreciji i ilustruje ih tamnim bojama. Rane slike Madona ustupaju mesto više herojskim temama-Mučenje svetog Lavrentija, Krunisanje Trnovim vencem. Sve je puno plamena, baklji, nasilja.
Na mitološkom kompoziocijama nema herojske moći ni životne energije. U poznim Ticijanovim delima oseća se neodlučnost, nestalnost, prolaznost. Tom utisku doprinosi i kompozicioni ritam i kolorit, osvetljenje iznutra, mrki i sivo-zeleni tonovi. Noćno osvetljenje daje poslednjim radovima utisak tuge, patnje i usamljenosti. U ovom periodu intenzivne aktivnosti, u kome Ticijanovo delo kulminira, sloboda svetlosti i tretmana četkicom u stalnom je porastu, često na račun čvrstine forme. Taktilna realnost je umekšana, gotovo rastopljena svetlosnim vizijamakoje vode van renesanse. Sve je to u vezi sa emocijalnim životom pozne renesanse koga odlikujeerotična imaginacija i religiozno iskustvo. Raskidkasnog Ticijana sa estetskim ukusom njegovog vremena primećuje se u rascepu njegovog stvaralaštva. Stvaraju se dve grupe:
1. porudžbine u kojima učestvuju i učenici-labave, komercijalne (Tajna večera, Poklonjenje mudraca… )
2. remek-dela u koja je uložio bujnu nepresušnu, snagu svog osećanja života, stvarnosti i svoju usamljenost.
Pored delujuće protivreformacije, Ticijan se sa neobičnom doslednošću vraća humanističkoj tradiciji. Često je koristi motive, figure i kompozicione sheme Belinija, Đorđonea i drugih slikara XVI veka. Opet se kod Ticijana pojavljuju jednostavne i čiste boje. Humanistički ideali bili su u neskladu sa tim vremenom, ali su uprkos tome moralne nadmoći heroja nad okruženjem, neprijateljem, stradanja, poniženja, mučenja uvek aktuelne vrednosti.
Ticijan rastvara čvrstu, plastičnu formu i uz pomoć svetlosnog trepetenja i bojenih preliva, stvara prizore pune tragedija. Ova poslednja dela ističu veličinu čoveka koji strada, zgusnutost emocija usamljenog čoveka. Ticijana ipak nikad nisu obuzimali strah i sumnja kao Mikelanđela. Njegove mračnije teme ipak sugerišu duhovnu katarzu.
Ticijan je tri puta, za različite patrone, slikao kompozicije u kojima smrtnica Danaja prima ljubav od Jupitera koji je do nje došao u vidu kiše. Zbog bestelesnog začeća mogla bi da bude prefiguracija Bogorodice. Literalni predložak su Ovidijeve Metamorfoze. U pozi figure iskoristio je u obrnutom položaju motiv koji je Mikelanđelo preuzeo iz antičkog, rimskog reljefa za svoju izgubljenu sliku Lede, kao i za skulptiru noći u Kapeli Mediči.

• Danaju obljubljuje Jupiter 1554.
Najveću grupu dela slikanih za kralja Filipa II predstavlja serija mitologija rađenih po Ovidiju (niz parova). Ova serija je potpuno drugačija od senzualnih i savršenih mitologija njegovog ranog doba, puna je nasilja: Akteonova kazna, Kazna Kalista, Otmica Evrope. Na ovim slikama vizuelni i emocionalni kontrasti dovedeni su krajnosti. Ove slike anticipiraju barok.

• Dijana otkriva krivicu Kalisto i Dijana iznenađena Akteonom 1556-9. I ovde su kao na ranijim mitologijama figure smeštene u pejzaž. Ali do ranije figure imaju unutrašnju harmoniju, ovde se one pokreću i slika je rešena saqmo njihovim vezama unutar napete ravnoteže kompozicije. Pejzaž je uključen u akciju i dramu. Ovaj stil pun je sukoba i konflikata, a ipak, kroz Ticijanovu upotrebu boje dobija strastvenu vizuelnu lepotu koja mu daje drugu dimenziju. Delovi slike su povezani, bojom i teksturom površina. U poznom periodu kompleksni udari četkice, brzo i spontano, oslobođeni su preciznog označavanja forme. Forma je više nagoveštena nego definisana.
Ovo je vreme Tridenskih koncila pa se stoga ponovo rade religiozne kompozicije.
 

• Mučeništvo svetog Lavrentija 1548-1557. Postoje tri verzije ove slike. Prva je poručena od strane jednog venecijanskog plemića. Druga verzija je rađena za Filipa II. Treća verzije je izgubljena ali je poznata prekografike Kornelijusa Korta koja je rađena pod Ticijanovim odobrenjem. Smatra se da je poseban svetlosni tretman posledica Rafaelovog oslobađanja svetog Petra iz tamnice. Na slici je inaga ženska figura pokrivena velom koja podseća na Atinu Partenos i ona u ruci nosi Niku. Literarni izvor bio je verovatno Prudencije-Pasija svetog Lavrentija. Ova žana verovatno je Vesta. Mnogi detalji pokazuju da je Ticijan proučavao dela visoke renesanse, naročito Mikelanđelov strašni sud. Žestina figura, različiti izvori svetla kojim je slika prošarana, posebno osvetljenje.
• Venera sa sviračem laute 1560. Ticijanovo »podmlađivanje« izraženo je u seriji ležećih nagih Venera, manje čednih od urbinske, ali u pozama sličnim njenoj. Na ovoj slici Veneru kruniše Kupidon. Široka, asimetrična, dijagonalna zavesa otkriva pejzaž u ticijanovom najslobodnijem stilu. Izvanredno dočarana atmosfera pejzaža. Posle Ticijanove smrti, ovu sliku je dovršio neki manje spretan slikar.
• Otmica Evrope 1559-60. Slika je kao i predhodna u istom rapsodičnom stilu. 1562. poslata je u Španiju. Munjeviti potezi četkice. Pandan ovoj slici je Oslobađanje Andromede.
• Portret Jakopa Strade 1567-68.
• La Glorija danas u Pradu. Slika je rađena za Karla V. Car je ovu sliku nazvao Strašni sud, dok su je Ticijanovi savremanici nazivali Sveto trojstvo. Na slici su starozavetni proroci. »O državi božijoj«, Svetog Avgustina je literarni predložak za ikonografiju scene Svih svetih. Jezekij je prorok Strašnog suda, kao i sibila Eritrejska. Na ovoj slici prikazani su i članovi porodice Karla V kao vaskrsle duše koje se mole Bogu za spas. Bogorodica je prikazana kao Maria Madiatris, a ne kao Regina celi. Smatra se da su teolozi Karla V tražili od Ticijana da prikaže proishođenje svetog Duha te je zato Ticijan predstavio Oca i Sina identične.