Положај Републике Српске
Срби, по религијској
припадности
православни (ортодоксни) хришћани, живе на овим просторима
већ вијековима. Још у 15. вијеку су представљали већинску популацију на
подручју бивше Босне и Херцеговине. Средњовјековна босанска држава била
је предвођена српском династијом која је била у сродству са династијом
Немањића у тадашњој Србији.
Историјска промјена се десила кад су Турци Османлије извршили инвазију
Балканског полуострва у 14. и 15. вијеку. Значајан дио популације у
тадашњој Босни, већином Срби, а мањим дијелом и Хрвати, прихватили су
ислам, религију турских освајача, накона пада Босне 1463. године.
Разлоге за ово треба тражити у чињеници да су једино на тај начин могли
да избјегну прогоне, а нерјетко и саму смрт од стране Турака, велике
намете и порезе, и уопште несношљиве услове за живот које су турски
освајачи наметали покореним народима.
Након Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1875. године и њене
анексије 1908. почео је на овим просторима да јача утицај западних
цивилизацијских токова. Негдје у то вријеме почиње да јача српска
национална свијест и идеја о уједињењу срспког народа у Босни са матицом
Србијом. У Сарајеву је 28. јуна 1914. године, на Видовдан, група
локалних српских патриота извела је атентат на аустријског
престолонасљедника Франца Фердинанда. Том приликом Гаврило Принцип
припадник покрета Млада Босна нанио је смртне повреде човјеку
који је био на челу државе која је држала под окупацијом велики дио
јужнословенских народа. Био је то чин који је послужио као повод
Аустроугарској да крене у ратне походе на Србију. Уједно је то био и
почетак Првог свјетског рата. Током тог рата српски народ је доста
страдао (1,2 милиона жртава), али је на крају заједно са народима Русије,
Француске, Енглеске, САД и другим слободарским народима успио да
заустави зло које је пријетило цијелом човјечанству.
Током Другог свјетског рата српски живаљ на овим просторима претрпио
је до тада невиђен геноцид и разарање свега што је стварано посљедњих
деценија. Према историјским подацима, у току тог рата погинуло је или је
погубљено око 2 милиона Срба, од чега је само у злогласном усташком
логору Јасеновац звјерски побијено више од 750 хиљада недужних људи,
махом жена и дјеце. Срби су и током тог рата дали велики допринос у
заустављању зла које се звало фашизам. Заједничким снагама са
савезницима из Првог свјетског рата 1945. сломљена је Хитлерова Њемачка
и њени савезници. На несрећу, комунистичка партија Југославије успјела
је да подјели Србе на двије стране: четнике и партизане. То нас је веома
скупо коштало. Међутим, битно је нагласити да су и четници и партизани
водили рат против нациста и усташа. С друге стране, велики број
муслимана (потурица) и Хрвата у оба свјетска рата је стао уз идеје
фашизма и у директно савезништво са осталим Хитлеровим снагама, али је,
опет, потребно напоменути и да је један дио њих и у I и у II СР стао уз
српске борце у борби против окупатора-
Посљератна Југославија, као ни претходна, није успјела да ријеши
националну нетрпељивост и међусобно непријатељство народа који су у њој
живјели. Комунисти су просперитет на овим подручјима успјевали да одрже
захваљујући задуживањима и кредитима по свијету, док су политичку
стабилност, укључујући и међунационалне односе, одржавали једноставном
методом политичке пресије. У току тог периода слабљење српског
националног бића било је веома изражено, чак можда и више него у
претходним окупацијама.
Распад бивше Југославије почео је у новембру 1990. године, када су
одржани први вишестраначки избори. Поред Владе и Парламента успостављено
је и седмочлано Предсједништво, на челу са Стипом Месићем (садашњи
предсједник Хрватске) који је и пре доласка на чело СФР Југославије
изјављивао да ће бити њен посљедњи предсједник. У бившој БиХ на власт
долази Алија Изетбеговић који је био је члан "Младих муслимана",
милитантне муслиманске организације у току Другог свјетског рата, и
аутор "Исламске декларације", фундаменталистички настројене књиге
која је пропагирала да мирна коегзистенција између ислама и других
вјероисповијести није могућа. Ово за Србе није била ситуација која
обећава, али је нада постојала све док је постојала Југославија.
Не задуго, у јуну 1992. Словенија и Хрватска прогласиле су
независност, изазивајући тако сецесију Југославије, а облаци рата су се
неизбјежно почели надвијати над бившом Босном и Херцеговином.
Муслиманска странка СДА се већ почела припремати за конфликт, стварајући
паравојне формације "Зелене беретке", као и сличне организације.
У Скупштини и свим другим важнијим институцијама бивше БиХ вршено је
прегласавање српских представника односно мајоризација од стране
представника хрватског народа и муслимана. У прилог овој тврдњи
споменућемо само неке од одлука:
- Одлука о сецесији из постојеће заједничке државе не уважавајући вољу
трећег народа (српског) за останак у постојећој држави СФР Југославији;
- Проглашење независности и самосталности без одобрења српске стране;
- Неприхватање мировног плана (Кутиљерова) од стране представника
Муслимана;
- Искључивање представника српског народа из заједничких органа (предсједништва,
скупштине и владе бивше БиХ).
Као одговор на понашање и активности (искључивост, острашћеност,
шовинизам) друга два народа бивше БиХ, српски народ је организовао
референдум на коме је преко 95% гласова било за опстанак у дотадашњој
држави СФР Југославији, а српски посланици из тадашњег
босанскохерцеговачког Парламента су
9. јануара (св. Стефан) 1992. године,
усвојили нови Устав и тиме ударили темеље Републици Српској. Тако је
формирана Република Српска. Ово је био тада једини начин да се српски
народ спаси од још једног надолазећег зла.
Прије отпочињања ратних дејстава десило се десетак напада на
представнике српског народа, њихова насеља и светишта. Овом приликом
споменућемо само неке од њих:
- У Сарајеву у близини старе православне Цркве на свадби свог сина
убијен је српски сват, Никола Гардовић од стране припадника паравојних
формација потурица -
Зелених беретки.
- На подручју Брода у насељима Сијековац, Доње Барице, Горње Барице и
Лијешће заклан је већи број цивилног становништва српске националности
од стране потурица..
- Приликом повлачења ЈНА из Сарајева и Тузле (и других градова) мучки је
убијено и рањено неколико стотина припадника ЈНА, од чега су већину
чинили тек стасали војници. Само у Тузли, у колони возила која су се под
договором повлачила из града, убијено је 160 младића.
Све је то изазвало страх и узнемиреност српског становништва које је
ради сопствене заштите почело са увођењем стража у појединим насељима.
Од априла 1992. до новембра 1995. године бивша БиХ је била у
класичном грађанском рату, вођеном између етничких групација. Као и
сваки други грађански рат, и овај је имао међународну позадину. Хрвати
су били охрабрени од стране Хрватске и појединих западних земаља, а
Муслимани од Америке и цијелог исламског свијета. Мит о српској агресији
био је створен само зато да би се заташкала права позадина ових сукоба,
која је у ствари лежала у остваривању тежње прављења новог свјетског
поретка и успостављању интереса великих сила на овим просторима. Поред
оружаних сукоба против Срба водио се и општи медијски рат у коме су Срби
представљани као злочинци, бандити, фашисти. Прављене су разне монтаже,
преувеличаване многе ствари, а ишло се чак и до тога да се побијени Срби
од стране потурица прикажу на медијима као недужни Муслимани побијени од
"крволочних" Срба. Просто несхватљиво али истинито.
Током одбрамбеног рата у периоду 1992 - 1996. извршен је најблаже
речено геноцид над српским становништвом од стране хрватско-муслиманске
коалиције и дијела међународне заједнице. Расељено је и протјерано на
стотине хиљада Срба, попаљено је и порушено хиљаде српских насеља и
објеката. У око 400 логора на простору бивше БиХ мучено, на разне начине
злостављано и побијено хиљаде недужних српских цивила.
Прије рата од 5 888 насеља у бившој БиХ Срби су били већина у 2 439
(41%), Муслимани у 2 179 (31%), Хрвати у 1 016 (17%), док у 233 насља
није било доминантне скупине; за 31 насеље немамо провјерене податке. Из
1 211 насеља протјерано је или уморено становништво. Од тога је 683
насеља спаљено и уништено.
Током одбрамбеног рата 1991 - 1996 на просторима бивше БиХ и Хрватске
на коме је живило српско становништво извршено је планско рушење и
уништавање православних вјерских објеката. На тим просторима је уништено
212, а оштећено 367 православних цркви и манастира и оштећено или
порушено 218 парохијских објеката. Од доласка војника КФОР-а на Косово и
Метохију у периоду од јуна до октобра 1999. уништено је или оскрнавњено
76 цркава и манастира.
Током цијелог рата влада САД-а и владе већег броја западних и
исламских земаља пружале су несебичну помоћ у храни, опреми, наоуружању,
информациајма... противничкој страни. Многе српске акције су заустављане
и тако продужаван рат. Неколико пута су се страни фактори уплитали у
сукоб и одговарали муслиманске и хрватске представнике од потписивања
мировног споразума.
При самом крају рата злочиначке снаге НАТО савеза су се и директно
ставиле на страну српских непријатеља, бомбардујући положаје српских
бранилаца, као и цивилна насеља, телекомуникационе објекте, фабрике....
Том приликом су употребљавали пројектиле пуњене осиромашеним уранијумом,
за шта постоје необориви докази.
Након многобројних покушаја успостављања мира и мировних споразума
нуђених од стране међународне заједнице (Венс-Овенов план,
Овен-Столтенбергов план, План Контакт групе, међународне конференције...),
коначно је
21. новембра 1995.
године у
Дејтону (Охајо) склопљен мировни
споразум о прекиду непријатељстава, који је озваничен
14. децембра исте
године у Паризу. У основи Дејтонског споразума је нова мапа Босне и
Херцеговине, гдје је успостављена подјела на Републику Српску и
муслиманско-хрватску Федерацију. Према овом споразуму,
Срби су добили
49% укупне територије Босне и Херцеговине, мада су прије тога имали око
73% територије под својом контролом и грунтовно по катастарским књигама
око 64% од цјелокупне територије бивше БиХ у свом посједу.
Дејтонским споразумом је сем тога за Горажде (муслиманску енклаву)
које је било одвојено од остатка Федерације дат коридор ширине 20 km
преко српске територије. На другој страни остала је спорна граница
између федерације и БиХ код српског града Брчко (остао је споран
гранични дио општине Брчко) који спаја источни и западни дио Републике
Српске. Међутим тиме се нису задовољили ни Муслимани нити челници запада
па су Брчко прогласили дистриктом. Такође је Дејтоном Муслиманима (или:
Бошњацима) као награда за почињене злочине над недужним Србима дат дио
града Сарајева које су Срби насељавали прије рата и држали под контролом
читав рат. Не смије се заборавити да је Сарајево, између осталог био и
индустријски, економски, културни центар бивше БиХ. По највећој зими из
Сарајева је мировним уговором протјерано око 150000 Срба.
По завршетку рата, од непријатеља Српске покренута је права хајка на
најистакнутије борце и најзаслужније за њено стварање. Поента свега је
осудити војно и политичко вођство Срба за злочине, а тиме директно
осудити и Републику Српску као државу коју су створили злочинци. Као
такву казнити, њеним уништењем, а све остале који су учестовали у њеном
стварању казнити разним другим казнама.
Поред свих недаћа и препрека српски народ је успио створити и очувати
своју државу Републику Српску као истински и једини гаранта његовог
опстанка на овим просторима. Добили смо државу са својом војском,
полицијом, судством, школством, правосуђем... Жртве које смо подњели том
приликом су заиста огромне. То нам даје задатак да сада не смијемо
поклекнути, него морамо издржати до краја. Као и сваки посао тако и
стварање државе није добро започети, а недовршити. Стога остаје нам
задатак јачања Републике Српске у економском, политичком, војном,
образовном, моралном, и сваком другом позитивном смислу. Такав један
велики задатак тражи од сваког сина и кћери Републике Српске да да свој
пуни допринос из оне области у којој је најбољи и најуспјешнији.
Република Српска смјештена је у централном дијелу Балканског
полуострва, у подручју југоисточне Европе. Простире се на површини
25.053 km2, а на том простору живи око
1.391.000 становника. Већинско
становништво у РС је
српско око 93%, остатак (7%) чини хрватски и
муслимански живаљ.
У послијератном периоду присутна су настојања непријатеља Српске да
пробају да је утопе у унитарну БиХ. Бројни су примјери прекорачења
овлашћења чланова међународне заједнице, на штету суверинитета и
територијалног интегритета РС. Такође од појединих политичара из
хрватско-муслиманске Федерације долазе изјаве којима се негира постојање
Републике Српске. Због таквих настојања и формиран је покрет за Слободну
Српску. Наш одговор на све те узалудне покушаје је кратак и јасан.
Уколико се настави са додатним притисцима на РС ради њеног уништења ми
имамо пуно право да употребимо сва расположива средства у одбрани наших
најелементарнијих права, права на живот и постојање и своју државу.
Такође више се нећемо мирити са садашњим положајем РС у тзв. БиХ него ће
наша залагања ићи у правцу организовања референдума на коме ће се
становници РС изјаснити гдје, како и са ким желе да живе.
