PORAZ ITALIJE U GRČKOJ

Kada je u oktobru 1940. nemačka vojska ušla u Rumuniju, Hitler o tome nije prethodno obavestio Musolinija, čime je izazvao njegov gnev i zavist. Mađarska, Rumunija, Jugoslavija, Bugarska i Grčka bile su posebno interesantne za Italiju posle njenog stupanja u rat protiv Francuske. Ona je bila drugi po obimu trgovinski patner Bugarske i Mađarske i veoma veliki uvoznik rumunske nafte. Dok je Italija u prvoj polovini 1940. 39.2% potreba u nafti podmirivala uvozom iz Rumunije, dotle se taj udeo 1941. povećao na čak 88%. Međutim u nacističkim planovima Rumunija i Bugarska su predstavljale važne faktore za Treći Rajh, pa je Hitler odlučio da ne dozvoli mešanje Rima u njihove poslove.

    -Hitler me je stavio pred svršen čin kada je uveo vojsku u Rumuniju - rekao je Musolini 15. oktobra svom zetu grofu Ćanu. -Ali ja ću mu vratiti istom merom kada iz novina sazna da sam okupirao Grčku

Grof Ćano je još u julu 1940. rekao Hitleru, da bi Jugoslaviju trebalo što pre likvidirati. On je predložio nacističkom diktatoru da potpišu sporazum, po kome Jugoslavij ne bi imala pravo da postoji u novoj Evropi, i da se jugoslovensko pitanje reši prvom pogodnom prilikom. Firer se složio sa grofom, ali je zahtevao od svog saveznika da se do daljnjeg odrekne preduzimanja vojnih operacija protiv Jugoslavije.

Na čelu grčke vlade nalazio se krajnje reakcionarno orijentisan diktator general Joanis Metaksas. Italijanski ambasador u Atini zatražio je u 3 sata ujutro 28. oktobra prijem kod Metaksasa i uručio mu ultimativnu notu: Grčka mora kapitulirati do 6 sati izjutra, jer će u protivnom italijanske trupe preci u napad. Međutim Musolinijeve trupe su započele napad u 5 i 30 ne sačekavši čak ni da istekne rok ultimatuma.

Za osvajanje Grčke Musolini je angažovao 87.000 ljudi, 380 aviona, 163 tenka i 686 artiljerijskih oruđa. U agresiji je upotrebljena i snažna i brojna mornarica. Italijanski brodovi su bili bazirani u jadranskoj luci Tarentu i na ostrvu Lerosu. Zadatak im je da invazionim trupama pružaju podršku sa mora i da prevoze trupe. Predviđeno je da glavni udar krene iz Albanije.

Grčka vojska u Epiru i zapadnom delu Egejske Makedonije brojala je oko 120.000 ljudi, mada je po mobilizacionom planu te snage trebalo utrostručiti. Grčka je u to vreme po broju stanovnika bila 6 puta manja od Italije. Njena avijacija je imala 156 aparata. Međutim na albansko-grčkoj granici nalazilo se samo 27.000 ljudi sa 20 tenkova, 36 aviona i 220 artiljerijskih oruđa. Italijani su raspolagali sa ogromnom nadmoći u ljudstvu i borbrnoj tehnic, pa su već prvog dana probili grčku odbranu i prodrli u Epir i Egejsku Makedoniju.

U trenutku italijanske agresije, Hitler se nalazio u poseti španskom diktatoru Franku, nastojeći da ga pridobije za rat protiv Engleske i na istoku. Ali, Firerova misija je delimično uspela, jer je Kaudiljo tražio previsoku cenu za otvoreno učešće na strani sila "Osovine". Između ostalog, zahtevao je da se Španiji predaju Gibraltar, ceo Maroko, delovi Alžira i Francuske. Hitler se na povratku zadržao u Višiju kod svog vazala Petena. Ovde ga je stiglo Musolinijevo pismo u kome ga ovaj obaveštava o nameri da napadne Grčku i predlaže mu sastanak u Firenci. Kada je 28. oktobra Hitler sišao iz voza na železničkoj stanici u Firenci, Musolini mu je uzviknuo: "Fireru, mi marširamo."

Prvih dana rata Italijani su postizali određene uspehe, njihova avijacija je bombardovala grčke gradove, što je smrtno uplašilo Metaksasa i njegov Generalštab, koji su se bili skrili u podrumu atinskog hotela "Velika Britanija". Oni su izdali armiji u Epiru da počne opšte odstupanje, ali komandant grčke armije Aleksandros Papagos i drugi vojni rukovodioci u Epiru nisu poslušali naredbu vlade. Papagos je naredio da se izvrši protivudar na levo protivničko krilo. U borbu protiv agresora je ušao ceo narod. Posle dvodnevnih borbi, Italijani su odbačeni na polazne položaje u Albaniji. Grčke snage su 14. novembra prešle u opštu ofanzivu i ubrzo proteraleprotivnika sa svoje teritorije. Razjareni Musolini je smenio glavnokomandujućeg trupama u Albaniji generala Viskontija Praska i načelnika Generalštaba Pjetra Badolja, i na njegovo mesto postavio generala Uga Kavaljera.