Историја Црне Горе

 

Црна Гора носи то име тек од XV вијека (ипак први пут се помиње још 1296), а раније се, до 12 вијека отприлике, звала Дукљом, а послије Зетом. Прва династија у тој области били су Војисављевићи названи по дукљанском кнезу Стефану Војиславу кога Византијци бележе као архонта Срба.

Средњи век

Након првог пада Српске Деспотовине под турску власт 1439., такво стање су искористили Млечани да до 1443. заузму цео обалски појас појас Доње Зете од Бојане до Котора. У то доба се у Зети уздижу Црнојевићи, староседеоци подловћенског масива и најспособнији од њих Стефан Црнојевић убрзо постаје први војвода Горње Зете. Суочен са турском опасношћу са истока, Стефан Црнојевић ступа у вазални однос са Млетачком Републиком, која га 1451. заузврат првизнаје за врховног војводу Зете". Стефана је наследио његов син Иван (господар Зете 1465-1490). Да би се лакше бранио од турске инвазије, Иван је пренео престоницу из Жабљака у Цетиње, стари посед Црнојевића под Ловћеном. После пада Србије (1459), Босне (1463) и Херцеговине (1482), Зета постаје последњи бранилац слободног српства и оаза средњевековних традиција.

Након изненадне смрти Ивана Црнојевића, на зетски престо долази његов син Ђурађ Црнојевић (господар Зете 1490-1496). 1493 на Цетињу је никла и прва ћирилична штампарија на Балкану. Затим је Ђурађ Црнојевић, син Ивана Црнојевића владара Горње Зете, тек у основаној престоници Цетињу отворио штампарију. Прва књига се појавила 1494. и била је "Октоих првогласник", а одмах затим и "Требник" (молитвеник за венчање и крштење) и Четворојеванђеље. Ову штампарију је водио јеромонах Макарије. Ускоро је штампарија престала са радом, али су књиге сачуване. Црна Гора ће изгубити своју самосталност 1499 и постаће обичан [кадилук]]. Само су њена брђанска племена, као и Албанези, очувала, у својим планинама извјесне патријаналне традиције локалне и племенске аутономије. Један члан династије Црнојевића, Станиша, трећи син Иван-бега Црнојевића, као потурчени Скендербег, држао је ту земљу до 1528, али као посебан турски санџакат са сједиштем у Жабљаку. Од 1528 тај црногорски санџакат припојен је скадарском, а мјесто санџак-бега јављају се војводе, као његови замјеници, који то звање купују од санџака. Црногорски санџакат обновио је 1592 Пећанац Дервиш Алић, с облашћу на десној страни Бојане и с мјестима Баром и Улцињем, али само за кратко вријеме. Под влашћу Турске остала је Ц. Г. све до 1684.

 

Турска власт

Кад је 1684 млетачка република ступила у савез с Аустријом, Пољском и папом, кренула је она на акцију и сусједна црногорска племена. Устанак црногорских племена, и ако угушен поразом код Вртијељке (1685), почетак је ослобођења Ц. Г. од Турака. Млечићи су свим средствима радили, да Ц. Г. придобију за себе и огорче против Турака. Као хришћанска сила, у симпатичном покрету Св. Савеза, Млеци су постигли успјехе и добили су чак изјаву црногорскога збора, да Ц. Г. прима њихову власт. 1688 дошла је на Цетиње млетачка посада, али се у њему одржала само до 1692. Тај млетачки неуспјех убио је престиж републике код црногорских племена. Али покренута акција за ослобођење тиме није пропала.

Право ослобођавање Ц. Г. од Турака почиње с владиком Данилом, из племена Петровића-Његуша (1700—1735). За његово вријеме везана је истрага домаћих потурица, која се сматра као прво право дјело дефинитивног раскида с Турцима, Као такво прославио га је Владика Петар II. Његош у Горском Вијенцу и народна традиција Ц. Г. Али та истрага је спорна, исто као и њезин датум. Данас се узима обично, да је исељавање исламизираног становништва са простора Црне Горе био дуготрајан,континуиран процес.

За Данилова времена почеле су јаце везе Ц. Г. с Русијом. Тражећи савезника против Турака, Петар Велики је у првом реду помишљао на балканске хришћане и упутио им је 1711 један манифест, позивајући их у заједничку борбу против Турака. Црногорци су се одазвали и почели борбу, која је на њих навукла гњев противника и тешке освете 1712 и 1714. У невољи они су слали владику у Русију (1715), који им је отуда донио само нешто незнатне материјалне помоћи, и обраћали су се Млецима, да их узму у своју заштиту (1717). Отада, доиста, сва се црногорска политика води у колебању између сусједних Млетака, који понекад могу бити од користи, и између далеке једновјерне Русије, за коју народ има много симпатија.

Владику Данила наслиједио је његов синовац Сава (1735—1782). Пошто је једнога достојанственика наслиједио његов сродник не по личној вриједности, него по породичним везама, створен је престиж породице Петровића Његуша. Власт владике није била велика и била је дуго времена више духовна и морална него стварна, али је ипак дизала вриједност једне породице. Ту вриједност оспоравају Петровићима чланови породице Радоњића, из чијих су редова, по насљедству, били гувернадури. То није била народна част, него је тај чин долааио као млетачка ознака за њене, најприје чиновнике, а онда повјеренике у Ц. Г. Гувернадури су желили, да свјетовну власт врше они, а духовну владике. Доиста, у 18 вијеку државни печат се располови јава и једну половину држи гувернадур, а другу, владика.

Владика Сава био је миран, нимало борбен и превише повучен. Од 1742 у државним пословима натура му се, као његов помоћник, сродник му Василије (1709—1766), човјек окретан и активан, али себичан, неистинољубив и доста брзоплет. Он чешће путује у Русију (тамо је и умро) и учвршћује везе Ц. Г. с њом, отворено иступа против Турака, бранећи Црногорцима, да им плаћају харач. С Млецима, исто тако, није добро, ради чега су ови донијели рјешење, да га отрују. Послије смрти Василијеве јавио се уз владику Саву нови један сувладар, неки авантуриста, Шћепан Мали (1767—1774), који се издавао за умрлог руског цара Петра III. Име рускога цара и његова вјешта уздржљивост учинили су, да су га Црногорци примили за свога владара и поштовали га све до његове мучке погибије. Као владар Шћепан је показао доста разумијевања за невоље Ц. Г.; нарочито је много учинио код смиривања завађених племена и за јачање централне власти на Цетињу. Његово присуство у Ц. Г. сметало је и Млецима и Турској, јер се на тај начин и превише видно истицао руски престиж у њиховом сусједству. Турци су чак били кренули и једну војску против Ц. Г., али та није постигла никаквих већих резултата. Послије погибије Шћепана Малог јавио се један сличан авантуриста Шћепан Зановић, но тај је брзо раскринкан. Искоришћавајући слабост владике Саве, приграбио је тада већи дио власти Јован Радоњић, који се 1776 потписује као »губернатор над свом Ц. Г.«.

 

Борба за самосталност

Много напретка имала је Ц. Г. под управом тријезнога и врло угледнога владике Петра I Петровића. (1782—1830). Он је имао доста тешкоћа, док се одржао у борби против гувернадура Радоњића и против Махмуда Бушатлије, крвног непријатеља Ц. Г. Кад је Петар I. 1784 пошао да се завладичи, упао је Махмуд у његову земљу и продро је на Цетиње (1785), а одатле прешао и на млетачке Паштровиће. Као освета за то дошло је црногорско ратовање против Турака за вријеме аустријско-руског савеза против Порте (1788 до 1791), и славна побједа над Махмудом, 22/9 1796, у којој је он главом платио. Послије те побједе Црну Гору чекали су крупни догађаји у Боци Которској, која је, иза пада млетачке републике (1797), имала да дође под новог господара. Отада па све до 1814 водила се борба око тога, хоће ли Боку добити Аустрија, Француска или Црна Гора, као савезник Русије и Енглеске. Ц. Г. је учествовала у Боци и војнички и утрошила је много жртава да је придобије за себе и за своје савезнике. Ради тога Ц. Г. није могла сарађивати у Карађорђевом устанку против Турака и да испуни велике жеље и својих поданика и својих херцеговачких и старо-србијанских сусједа. Али све њезино заузимање за Боку остало је безуспјешно. Дипломација је рјешавала ствар према својим интересима и досудила је Боку Аустрији.

— За унутрашње уређење Ц. Г. Петар I. учинио је доста, спречавајући нарочито крвну освету. Значајан је његов Законик (проглашиван 1798 и 1803), са 33 тачке, који представља први покушај савлађивања племенских обичаја и рђавих инстинката. У Ц.Г. Петар I би је много поштован; на гласу је била моћ његове клетве. Умро је 18/10 1830.

Петра I. наслиједио је као владика и владалац Петар II. (1830—1851). Он је дефинитивно рашчистио питање с гувернадуровићима (Радоњицима који су му, помагани од Аустрије, чинили доста тешкоћа приликом преузимања власти. Радоњића породица прогнана је 1830 из Ц. Г. — Петар II. наставио је унутрашње реформе свога стрица, увео је сенат, створио »гвардију«, отворио школе, подигао српску штампарију. Имао је доста тешкоћа с првим пореским уредбама, али је ипак успио. У спољашњој политици није имао никаква већег удјела; његови односи са сусједним пашама имали су читаво вријеме локални карактер. Његов пјеснички рад створио му је висок глас у српској књижевности; Горски Вијенац несумњиво је најинтензивније и најинте-лектуалније пјесничко дјело у Срба. Петар II. умро је млад, 19/10 1851.

С Петром II. престаје теократска влада у Ц. Г. Владичин насљедник, Данило (1851—1860), узео је, с пристанком рускога цара Николе I.., титулу кнеза. То стварање свјетовне кнежевине од Ц. Г. довело је до рата с Турцима 1852/53, из кога је Ц. Г. изишла без тежих посљедица, интервенцијом Аустрије и Русије. Кад је Турска, на Паришком Конгресу, дала изјаву, да Ц. Г. сматра за саставни дио свога подручја, довело је то до нових сукоба. Кнез Данило предузео је дипломатску акцију, да изради признање црногорске независности, а кад то није донијело жељеног резултата, он је кренуо и устаничку акцију по сусједним областима. 1857 избио је устанак Луке Вукаловића. Да пресијече опасне нити и посједне Грахово као легло одметника и спорно мјесто, кренула је турска војска, крајем априла 1858, на границу. 1/5 1858 дошло је до велике борбе на Граховцу, у којој су Турци страховито поражени. Иза тога дошло је одмах посредовање Француске и других великих сила, које изведоше разграничење Ц. Г. и тим признадоше, ма и у пола, њену државну егзистенцију. 1/8 1860 погинуо је кнез Данило у Котору, као жртва атентата.

 

Иза Данила ступио је на владу његов братић, син војводе Мирка, побједника с Граховца, Никола (1860 до 1918). Везе његовог стрица с херцеговачким усташама биле су настављене и развијане још више помоћу талијанских и маџарских револуционара. Оне су 1862 довеле до новог рата с Турском, у коме је Ц. Г. напола савладана, морала молити за мир. — Црногорско оружје прославило се нарочито за новог великог херцеговачког устанка и рата, који је Ц. Г. повела против Турске, у савезу са Србијом. 1876—78 (Вучији До, Фундина). Код ликвидације тог рата, Берлинским Конгресом, Ц. Г. је добила признање потпуне независности, проширење својих граница на истоку (читав подгорички крај), на сјеверу (цијелу никшићску област) и домало излазак на море (Бар и Улцињ). Тај успјех дигао је углед Ц. Г. — Али, нажалост, односи између Србије и Ц. Г. нису били добри због супарништва њихових династија. 1866 био је склопљен савез између обје српске кнежевине, и кнез Никола био је спреман да се одрекне пријестоља у корист кнеза Михаила, свога кума. Послије тога везе хладне. У унутрашњој политици кнез Никола је био превише својевољан и нетрпељив, и отуђио је од себе велики дио својих сарадника и готово сву народну интелигенцију. Давање Устава 1905 није много поправило узајамно неповјерење. 15/8 1910 прогласила се Ц. Г. за краљевину, да на тај видан начин награди педесетогодишњу владавину свог кнеза. За вријеме анексионе кризе (1908—1909) Ц. Г. се лијепо држала, узимајући енергичан став против Аустро-Угарске. Она је учествовала и у балканским ратовима 1912—13 год. и знатно проширила своје подручје (до Лима на сјеверу; Пећ с Метохијом).

 

Први свјетски рат

Исто тако ушла је 1914 у рат с Аустријом. Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршио се окупацијом Србије, падом Ловћена, црногорском капитулацијом и "албанског голготом" српске војске. Она се успјела пробити до Албаније захваљујући дивовској борби црногорске војске која им је на Мојковцу на Божић 1916., створила штит за одступање ка Албанији и даље према Јадрану.

Аустро-угарска војска је на Мојковцу бројала 20.000 војника предвођени генералом Рајнером. Првог дана напада Рајнерове снаге су заузеле Улошевину, Бојну њиву и коту 1090. При том су обје стране имале тешке губитке. Командант Мојковачке операције сердар Јанко Вукотић је наредио да 1. санџачка дивизија 7. јануара пређе у противнапад. Аустро-угари су такође преузели жесток напад и било је на хиљаде мртвих са обје стране на Мојковачком пољу. Послије неколико неуспешних напада, Рајнер је наредио одступање према Колашину и црногорска војска је испунила завет који је дала Србији да док је ње на Мојковцу, Аустријанци неће угрожавати њену евекуацију ка северној Албанији. Старо династичко ривалство је, у општем расулу, добило на тежини; стари краљ Никола је неочекивано прешао у Италију, а затим у Француску. Капитулација Црне Горе коју је извео кнез Мирко, краљев син, са члановима владе, удаљила је Црну Гору од Антанте. Послије слома Аустрије, Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори 13. новембра 1918., је свргла династију Петровића и краља Николу с власти и прогласила уједињење са Србијом (види Подгоричка скупштина и Црногорски одбор за народно уједињење). И поред обећања савезника да ће Црна Гора бити реституисана, сви покушаји повратка у земљу краља Николе били су осујећени. Умро је у Француској, 1. марта 1921.

Премда се данас у извјесним круговима пренаглашавају многе неправилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притиска, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријега српскога краља Николу Петровића Његоша, врате на пријесто Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у провјереним историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.

 

Други свјетски рат

Према плану Хитлера и министра иностраних послова Италије грофа Ћана, после сламања Југославије, територија Црне Горе је требала припасти Италијанској интересној сфери.

Након краткотрајног априлског рата (6-18. април 1941)и слома Југословенске Краљевине, италијанске трупе су одмах поселе територију Црне Горе. Генерал 5. Армије Паоло Бадољо и начелник штаба генерал Марио Роата су дошли у Подгорицу почетком јула 1941. и припремали терен за свечано проглашење Краљевине Црне Горе под протекторатом Италије. Чим је Италијански вођа Бенито Мусолини дао сагласност да се приступи реализацији овог плана, 12. јула 1941. на Цетињу је генерал Марио Роата одржао говор окупљеним грађанима где их је обавестио да је Црна Гора независна и слободна држава и да се налази под покровитељством краљевине Италије.

Нарочито је ово погодило КПЈ, која је још 7. јула подигла народни устанак, а такође овом одлуком нису били задовољни ни официри старе југословенске војске који су избегли заробљавање. До првих договора око заједничког устанка је дошло у првим данима јула када је процурела информација да ће Црна Гора бити проглашена као независна држава. Нарочито су преговори вођени између делегата КПЈ, који су сачињавали Милован Ђилас, Блажо Јовановић, Митар Бакић, Никола Куч, Павле Жижић, Моша Пијаде и Иван Милутиновића-Мићун, Светозар Вукмановић-Темпо и официра бивше југословенске војске поручника: Ђуре Иветића, Николе Бојовића, капетана: Велимира Терзића, Арсе Јовановића и Петра Ћетковића; мајора: Павла Ђуришића, Бошка Тодоровића, Баје Станишића и Ђорђија Лашића; пуковника Саве Оровића и генерала Блаже Ђукановића. Такође су се предстојећем устанку прикључили и шпански борци: Пеко Дапчевић, Петар Драпшин и други.

После завршених договора, као датум за почетка устанка одређена је ноћ 12. на 13. јули, јер је послије проглашења независности Црне Горе атмосфера била весела и нико није обраћао пажњу на евентуални устанак.

Свеопшти тринаестојулски устанак је почео нападом на италијанске гарнизоне на читавој територији Црне Горе и Санџака, изузев Пријепоља, Пљевља и Сјенице. Неколико герилских одреда напало је карабињерску станицу у Чеву близу Цетиња. У том нападу је заробљено 10 карабињера. Истог дана су напднуте и италијанске посаде у Вирпазару, Ријеки Црнојевића и Петровцу на мору. После првих успеха, устанак је дошао у кризу. Долазило је до супротног гледишта официра бивше краљевске војске и припадника КПЈ по питању новије власти. Комунисти су највише полагали пажње на уништавање старог апарата и кажњавање свих оних који су служили Италијанима. Затим су приступили стварању народне војске на читавој територији. Насупрот њима, официри су били за очување старог, предратног стања и нису се залагали за нови начин владања. То их је одвело у супротним правцима и већина официра је приступила покрету Драже Михаиловића на Равној Гори.

После великог раскола између комуниста и четника Драже Михаиловића, отпочео је крвави грађански рат.

1942. Црна Гора је била поприште најкрвавије братоубилачке борбе. Послије завршетка немачке офанзиве у западној Србији крајем 1941. главнина четничких снага се повукла у Црну Гору, док се партизанска главнина након краћег задржавања у Санџаку, такође повукла у Црну Гору. До првих сукоба у Црној Гори је дошло код града Колашина. Послије протеривања четничких снага, период владавине КПЈ у Колашину је био пропраћен великим ликвидацијама неподобних, конфискацијама њихове имовине и злочину који је познат као "Пасје Гробље". Четници Драже Михаиловић су преузели поново Колашин половином 1942. године. Пошто се Црна Гора налазила под протекторатом Италије, то је главну политичку власт имало италијанско гувернерство до 1943. године. За првог гувернера је постављен Александро Пирцо Бироли, јунак из Првог свјетког рата који је одликован орденом Белог орла са мачевима од стране регента Александра за велику помоћ српској војсци по повлачењу у Албанију. Он је владао од 23. јула 1941 -13. јула 1943. Затим је власт држао конте Курио Барбасети де Прун од 13. јула 1943. - 10. септембра 1943. После капитулације Италије, власт је преузело војно заповедништво Немачког Вермахта: Теодор Гајб 10. септембар 1943 и Вилхелм Кипер 10. септембар 1943 - 10. новембар 1944.

Црна Гора у ратној 1943. је била територија где се одлучивала Народнослободилачка борба. Немачке снаге су преузеле операцију "Шварц" са намером да униште четничке и партизанске снаге на простору Дурмитор-Андрејевица-Зеленгора-Сутјеска и Колашин. Само у редовима прослављена Четврте пролетерске бригаде погинуло је 7.000 бораца. У заштити централне болнице погинуо је и славни командант V Црногорске НОУ бригаде Сава Ковачевић, а у повлачењу према Зеленгори страдао је и командант III Црногорске НОУ бригаде капетан Патар Ћетковић.

Црна Гора је у ратној 1944. била стратешки важна територија савезника. Нарочито је била запажена у операцији "Недеља пацова", када су њени градови Колашин, Никшић, Подгорица, Иванград, Бијело Поље, Цетиње били више пута бомбардовани од стране савезника. Укупно је Црна Гора у рату (1941-1945) дала близи 10.000 бораца, од којих се 8.000 није вратило.

 

Након рата

Послије рата, Црна Гора улази у састав нове југословенске државе као Народна Република. Почиње њена изградња и развој. 1976. машал СФРЈ Тито је одликовао град Цетиње Орденом народног хероја у минулом рату. У образложењу је речено да је то признање Цетиње добило за велики допринос Народноослободилачкој борби и победи над фашизмом. Из цетињског краја се за време рата борило око 5.000 бораца од којих је око 1000 изгубило своје животе.

После кризе и распада СФРЈ, Црна Гора је одбила да суделује у таквој политици. Још чвршћи односи са републиком Србијом су успостављени у Сарајеву 22. фебруара 1991. приликом сусрета свих шест предсједника република изјавом којом кажу да ће Црна Гора непопустљиво радити да Југославија опстане као федеративна држава. Године 1992. Црна Гора и Србија заједно проглашавају Савезну Републику Југославију, која је 2003. редефинисана у лабавију заједницу под називом Државна Заједница Србија и Црна Гора. У нападу НАТО алијансе на СР Југославију 1999. Црна Гора је поднијела знатно мања разарања него Србија због политике црногорског руководства које се добрим делом дистанцирало од руководства Србије. Маја 2006. после референдума, Црна Гора проглашава своју независност.

 

Државна заједница са Србијом

Послије бројних преговора представника српског и црногорског политичког тјела како у Београду, тако и у Подгорици, предсједник републике Србије и предсједник републике Црне Горе су потписали заједнички документ 4. фебруара 2003. који се назива "Уставна повеља заједнице Србије и Црне Горе". Тако је престала да постоји Савјезна Република Југославија и настала је дводомна заједница као савез Република Србије и Црне Горе. За новог предсједника државне заједнице изабран је Светозар Маровић. Као дан војске Србије и Црне Горе одређен је 16. јун, када је истог датума 1876. дошло до потписивања првог заједничког војног уговора између Србије и Црне Горе у Венецији против Турске; за дан рода Авијације проглашен је 1. септембар, а за дан рода Морнарице 9.јун. Задржан је Врховни савет одбране као колективни орган командовања, али је наглашена да Србија и Црна Гора имају војску под демократском и цивилном контролом. На четвртом засједању Врховног Савета Одбране 6. маја 2003. усвојена одлука о препотчињавању Генералштаба Војске Србије и Црне Горе Министарству одбране. Државна заједница је престала да постоји после рногорског референдума на којем је 21. маја 2006. изгласана независност Црне Горе.