Pola veka posle Staljina

Slova otkucana pisaćom mašinom na požutelom papiru neverovatnom kratkoćom su oglasila kraj jedne ere. Posle datuma, 5. mart 1953, 9:50 uveče, sledi kratak uvod: "Drug J.V. Staljin je umro." Tako se završava medicinski nalaz u kome se razmatraju četiri poslednja dana najmoćnijeg čoveka na svetu u to vreme
Posetioci razgledaju posmrtnu masku Josifa Visarionovića Staljina, koja je jedan od eksponata na izložbi u Moskvi povodom 50. godišnjice smrti bivšeg sovjetskog lidera
Kada je nalaz, koji je sada deo nove izložbe u ruskom Federalnom arhivu u Moskvi, objavljen sledećeg dana, 6. marta 1953, polovina čovečanstva je oplakivala Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, ili "čeličnog čoveka". U Moskvi je svaki cvet bio prodat tako da ni jedan nije preostao za sahranu slavnog kompozitora Sergeja Prokofjeva, koji je umro 50 minuta preStaljina. Vijetnamski laureat, pesnik To Hu (koji je umro pre nekoliko nedelja) potresen je pisao: "O Staljinu! O Staljinu!/Šta ostaje na Zemlji/A šta na nebu/Sada pošto si Ti mrtav?" No, teško da je neka posmrtna reputacija tako brzo pretvorena u pepeo. U roku od tri godine naslednici su zvanično raščinili Staljina, a danas su njegovi obožavaoci u svetu svedeni na grupice na obodima krajnje levice. "Staljin je personifikovao crnu stranu svega i diskreditovao je socijalizam u tolikoj meri da još uvek moramo da ga obnavljamo,"smatra Sten Nivins, bivši britanski laburistički poslanik i član Trockističke grupe za reviziju socijalizma.
U Rusiji, međutim, pola veka posle, misterije o Staljinovoj smrti u moskovskoj dači opstajavaju, poput poslednje da su ga otrovali najbliži saradnici kako bi sprečili da izazove Treći svetski rat. I dalje su sukobljena gledišta i emocije prema Staljinu i njegovoj ulozi u jednom od težih perioda u nikad lagodnoj istoriji Rusije i među najnemirnijim u svetu. "Verovatno da nema druge ličnosti u ruskoj istoriji prošlog veka koja izaziva tako različita vrednovanja, od žestoke mržnje do obožavanja," izjavio je ovih dana istoričar Juri Poljakov, član ugledne Ruske akademije nauka.
Danas je za većinu ljudi na planeti Staljin pojam jednog od najsurovijih vladara savremene istorije, zajedno sa nacističkim firerom Adolfom Hitlerom i komunističkim vođama Kine i Kampučije Mao Cetungom i Pol Potom. Još nije definitivan broj ljudi koje su tajna policija i ostali vladini organi pogubili ili umorili glađu izazvanom tokom Staljinove 29-togodišnje vladavine sa samo jednom titulom - Generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Po ruskim podacima, radi se o preko 10 miliona mrtvih i još 10 miliona žrtava u drugim formama. Ruski istoričar Dmitrij Volkogonov procenjuje je u bilo koje vreme pre i posle Drugog svetskog rata u sovjetski zatvorima bilo između četiri i pet miliona ljudi. Među manjim zločinima su razaranje crkava buldožerima i slanje manjinskih etničkih grupa u progon.
Ruska organizacija za prava čoveka "Sećanje" je sastavila listu od 12 miliona žrtava Staljinovih logora - gulaga - i još milion ljudi koje je likvidirala tajna policija. Dokumenti pokazuju da je Staljinov potpis na najmanje 40.000 naloga za pogubljenje.
Staljin je najviše terorisao intelektualce, koje je kao i drugi savremeni diktatori smatrao potencijalnom opasnošću za svoju vladavinu. Tako je ironija da su, na primer, mnogi najbolji lekari čamili po logorima, pa su obični građani često tražili da budu lečeni u logorskim bolnicama.
No, u današnjoj Rusiji, osećanja prema Staljinu su pomešana. Prema anketi koju je krajem prošlog meseca obavila Fondacija za javno mnenje, 37 anketiranih među 1.500 osoba kontaktiranih širom Rusije, izjavilo je da je Staljin učinio više dobrog nego lošeg za zemlju, nasuprot 29 odsto koji veruju suprotno. Za neke Ruse, Staljin je bio gigant koji je predvodio Sovjetski Savez u pobedi u Drugom svetskom ratu, stavio je zemlju u prvu liniju industrijske revolucije i održavao gvozdeni red kod kuće pretvarajući najprostraniju državu na svetu u superislu od koje su tokom hladnog rata drhtali protivnici. Mnogi nostalgičari veruju kako su priče o Staljinovim zločinima preterivanja njegovih protivnika. No, oni koji se ne slažu, kažu da je Staljin ostavio "kobnu oznaku" na Sovjetskom Savezu i sputao njegov rast time što je desetkovao stanovništvo. "Kada milioni ljudi umru bez ikakvog vidljivog rezona - najbolji ljudi - o kakvom se napretku govori", rezonuju Staljinovi protivnici.


Više od 3.000 simpatizera Komunističke partije Rusije obelezilo je 5. marta u Moskvi godišnjicu Staljinove smrti
Kada je novi sovjetski čelnik Nikita Hruščov 1956. godine osudio Staljinov kult ličnosti, njegovo telo je uklonjeno iz mauzoleja na Crvenom trgu gde je ležalo uz telo vođe Boljševičke revolucije iz novembra 1917, Vladimira Iljiča Lenjina. Staljin je sahranjen u blizini, na Stazi sovjetskih heroja uz zidine Kremlja i na tom mestu je svakog dana sveža ruža. Većina Staljinovih zlodela je ostala pod velom tajne do "glasnosti" Mihaila Gorbačova u drugoj polovini 1980-tih. kada je bilo moguće da se o vođinim zločinima otvoreno govori
No, žestoke kritike Staljinove vladavine u vreme raspada Sovjetskog Saveza, izbledele su zajedno sa euforijom o mogućem zaokretu Rusije ka brzom, bezbolnom prelazu na demokratiju. Većina Rusa je izabrala da ne sluša istinu, a za one koji su bili razljućeni bezakonjem, ekonomskom neizvesnošću i opadanjem moći i ugleda Rusije na svetskoj sceni Staljinova zvezda je nastavila da sija. To je, po mnogima, pomoglo usponu bivšeg pukovnika tajne službe KGB, Vladimira Putina na mesto predsednika Ruske federacije, koji obnavlja neke od simbola sovjetske ere i bira reči u kritikovanju Staljina. "Putin je došao na tom talasu - na obećanjima stabilnosti i ponosa zemlje kao supersile, i obnavljanju reda - a uglavnom je to bila i idelogija u prošlosti," smatra Oleg Orlov, rukovodilac "Sećanja".
Najviše se o Staljinu govori Gruziji, u čijem je gradiću Goriju rođen 1879. godine i u kojoj danas žive njegov unuk Jevgenij Džugašvili, pensionisani pukovnik sovjetske armije i neuspeli kandidat levičarskih partija za predsednika te bivše sovjetske republike i praunuk Josif. Mada je Staljin, dok je bio na vlasti, prezirao zemljake pa se veruje da je samo jednom posetio rodno mesto koje je morao da napusti 1899. godine pošto je iz teološke škole u Tbilisiju proteran zbog širenja marksisitičkih ideja, Gori je svojevrsno svetilište slavnom sinu i jedino mesto u bivšem Sovjetskom Savezu u kome još postoji diktatorova statua. U mermernoj neorenesansnoj zgradi poznatog Staljinovog muzeja u Goriju, nalazi se poezija koju je pisao u mladosti, nameštaj iz njegove kancelarije u Kremlju i maska kojom mu je lice bilo prekriveno na samrtnom odru, kraj koga su milioni prošli. Ono što se ne pominje su progoni, milioni paćenika u onome što je nobelovac Aleksandar Solženjicin nazvao Arhipelag Gulag koji se prostirao na pustoj zemlji od Sibira do današnjeg Kazakstana.
Zvaničnici iz "Sećanja" smatraju da je uverenje kako je Staljin činio sve radi dobra zemlje, pitanje šireg fenomena - verovanja mnogih Rusa da radi ideje "Velike Rusije" ponekad treba žrtvovati lično dobro. Za razliku od Nemačke posle nacizma ili Južne Afrike posle režima aparthejda, u Rusiji nikada nije bilo istinskog napora da budu kažnjeni oni koji su počinili zlo protiv čovečnosti, tvrde u toj organizaciji.
Dnevnik ruskih poslovnih krugova, moskovski "Komersant" je ovih dana pisao kako Staljin nije bio samo simbol. "On nastavlja da postoji u svesti masa, ne kao istorijska figura, već kao narodni lik, nešto poput Drakule. Mase vole takve osobe."

 

POCETNA STRANA