**Vladar
Francuske**
Državni udar 18. brimera
Napoleon prelazi Alpe, rad Žak Luja Davida. Na kamenju su
ispisana imena Napoleon, Hanibal i Karlo VelikiDok je bio u Egiptu Napoleon je
nastojao da prati zbivanja u Evropi, oslanjajući se na novinske članke i na
depeše koje su neredovno stizale. On je 23. avgusta 1799. naglo odlučio da krene
u Francusku, da bi iskoristio privremeni odlazak britanskih brodova, koji su
blokirali francuske luke. Kasnije je bilo optužbi da je on napustio svoju
vojsku, ali faktički Direktorat je naredio Napoleonu da se vrati, jer je
Francuska pretrpela nekoliko poraza od snaga Druge koalicije, a bojali su se i
invazije. Do vremena njegova povratka u Pariz, tj. do oktobra 1799. vojna
situacija se znatno popravila usled nekoliko francuskih pobeda. Međutim
Republika je bila pred bankrotom, a korumpirani i neefikasni Direktorat nikad
nije bio manje popularan nego tada. Jedan od članova Direktorata Emanuel Sijes
obratio se Napoleonu tražeći podršku za državni udar i ukidanje ustava. U zaveru
su bili uključeni Napoleon, Emanuel Sijes, Napoleonov brat Lisijen Bonaparta,
koji je bio portparol Saveta Petstotina
Rođer Dukos, jedan od članova Direktorata Taleran.
Napoleon je 9. novembra 1799. (18. brimera) izveo državni udar. Dva dana su im
trebala da uspostave kontrolu i da obezvlaste zakonodavna tela. To je omogućilo
da krnje zakonodavno telo imenuje Napoleona, Sijesa i Dukosa kao privremene
konzule koji će upravljati vladom. Sijes je nagovorio Napoleona sa namerom da
sam preuzme vlast. Međutim Napoleon ga je izmanevrisao i omogućio je da se
donese Ustav Osme Godine, kojim je Napoleon osigurao svoj uzbor za Prvoga
konzula. Tako je Napoleon postao najmoćnija osoba u Francuskoj. Tu moć je
povećao Ustavom Desete Godine, po kome je postao doživotni prvi konzul.
Prvi konzul
Napoleon je sproveo nekoliko trajnih reformi u oblastima kao
što su centralizovana administracija departmana, visoko obrazovanje,
oporezivanje, centralna banka, zakonici, drumski i kanalizacioni sistem.
Pregovarao je o konkordatu iz 1801. sa katoličkom crkvom pokušavajući pomiriti
katoličko stanovništvo sa režimom. Proglašen je 21. marta 1804. građanski
zakonik zvan Napoleonov kodeks ili Francuski građanski kodeks (Code Civil de
Francais). Taj kodeks ima značaj do današnjega dana u mnogim zemljama. Kodeks su
pripremili komiteti pravnih stručnjaka pod nadzorom Žana Žaka de Kambaseresa.
koji je bio drugi konzul od 1799. do 1804. Napoleon je aktivno učestvovao u
sednicama državnoga saveta na kojima su se pretresali nacrti zakona. Postojali
su i drugi kodeksi, tako da je 1808. izdan kodeks uputa u kriminalnom postupku,
kojima je uspostavljen precizan niz pravila sudske procedure. Po sadašnjim
standardima te procedure su išle u prilog tužbe, ali kada su proglašene
predstavljale su lek za uobičajene zloupotrebe tužioca i na taj način su čuvali
lične slobode.
Napoleon se 1800. vratio u Italiju, koju su Austrijanci i
Rusi pod komandom Suvorova uspeli zauzeti dok je Napoleon bio u Egiptu. Napoleon
je prešao Alpe u proleće (jahao je mulu, a ne beloga konja kako ga prikazuje Žak
Luj David ). Pohod je loše započeo, ali već u junu 1800. je Napoleon potukao
Austrijance u bici kod Marenja, što je dovelo do primirja. Napoleonov brat Žozef
Bonaparta je predvodio pregovore. Izvestio je Napoleona da Austrijanci zbog
britanske podrške odbijaju da priznaju francuske novoosvojene teritorije. Zbog
toga je Napoleon naredio generalu Žanu Morou da još jednom napadne Austriju.
Nakon Moroove pobede nad austrijskom vojskom u bici kod Hoelindena sklopljen je
Lunevilski sporazum februara 1801. po kome je Francuska potvrdila ili povećala
teritorije dobijene Kampoformijskim mirom
Kratak period mira
Krunisanje Napoleona, ovekovečio Žak Luj DavidVelika
Britanija je potpisala Amijenski mir marta 1802. Po tom sporazumu trebalo je da
se Britanci povuku iz nekoliko kolonija koje su bili preoteli. Ovaj mir je bio
kratkotrajan. Monarhije Evrope nisu priznavale Francusku republiku, jer su se
bojale da bi ideje revolucije mogle preži francuske granice i ugroziti ih.
Britanija je službeno priznala Francusku kao republiku, a sa druge strane brata
Luja XVI je dočekivala kao državnog gosta. Britanija se nije povukla sa Malte
kako je bila obećala. S druge strane protestovala je protiv francuske aneksije
Pijemonta i Napoleonova akta o posredovanju u Švajcarskoj, iako Pijemont i
Švajcarska nisu bili pokriveni uslovima Amijenskog mira.
Napoleon je 1803. doživeo težak poraz na Haitiju. Poslao je
vojsku da ponovo zauzme Haiti i uspostavi bazu. Francuska vojska je nastradala
što od žute groznice što od pobunjenika pod vođstvom Tusana Luvertura i Žana
Žaka Desalina. Haićanska revolucija je uspela, a Francuska se suočila sa teškim
problemom. Pošto je Napoleon shvatio da ne može da obrani francuske posede na
kopnu Severne Amerike, a približavao se opet rat sa Britanijom, odlučio je da
proda Luizijanu po izuzetno niskoj ceni. SAD su kupile Luizijanu od Francuske za
7,4 dolara po km˛. Spor oko Malte okončao se tako da je Britanija 1803. ponovo
objavila rat Francuskoj i nastavila podržavati francuske rojaliste.
|
|
|
|
|
|