Još tokom svog školovanja, Galilej se nije slagao sa mnogim aspektima Aristotelove filozofije i njegovog shvatanja prostora. Aristotel, starogrčki filozof, smatrao je da se do formulacija svih zakonitosti koje opisuju prirodu može doći samo razmišljanjem, te da nikakve praktične provere nisu potrebne. Galilej je prvi čovek koji je, nakon više vekova, ne samo posumnjao da Aristotel nije upravu, već je mogao to i da dokaže.

Tako je Galilej bio prvi čovek Novog veka koji se koristio metodom eksperimenta. Po završetku eksperimenta javlja se potreba obrade rezultata merenja, a tako i ocena veličine slučajnih grešaka. Galilej je zaključio da su slučajne greške prilikom instrumentalnih merenja neizbežne, a da se pritom češće javljaju manje, ređe veće greške i ukazuje na simetričnu raspodelu grešaka. Time je začeo teoriju verovatnoće. Takođe, Galilej je u fiziku uveo i matematičko predstavljanje veličina u obliku formuli.

Galileo se prvo dohvatio obaranja Aristotelovog zakona gravitacije. Naime, Aristotel je tvrdio da tela padaju na tlo brzinom proporcionalnom njihovoj masi. Galilej je dokazao da to nije tačno. Zapravo, o tom njegovom dokazu postoji priča da je on, Galilej, bacao tela sa vrha čuvenog krivog tornja u Pizi kako bi dokazao okupljenom narodu da Aristotel greši, ali se većinom smatra da ova priča nije istinita. Galilej je ustvari uradio eksperiment kojim je, analogno bacanju sa tornja, merio brzine tela, nakon merenja mase. Spuštao je dva tela istih dimenzija, a različite mase, niz strmu ravan. Rezultati su bili poražavajući po Aristotela. Galilej je postavio i jednačine horizontalnog i kosog hica, kao i slobodnog pada; prvi je, eksperimentalno, izračunao intezitet ubrzanja sile teže.



Osnivač je balistike – određivao je paraboličku putanju zrna. Galileo je začetnik i meteorologije – napravio je prvi termometar. Izumeo je i: roporcionalni kompas, hidrostatičku vagu koja određuje gustinu tela, zasnovanu na Arhimedovim zakonima, a zaslužan je i za klatno u časovniku – ogledima je zaključio da svako klatno ima sopstveni period oscilacije i da taj period zavisi od dužine klatna. Tokom izvedbe eksperimenata je koristio sledeću metodu merenja vremena: sklanjao je palac na otvor suda sa vodom, da bi ga po završetku vraćao i zaustavljao isticanje vode. Galileju pripada slava i za princip relativnosti, kao i za naslućivanje zakona inercije. Zapravo, Njutn je svoj Prvi zakon mehanike napisao koristeći se nekim Galilejevim spisima. 1637. par meseci pre nego što će oslepeti, opisao je dnevnu libraciju Meseca.

Za razliku od Dekarta, koji je tvrdio da je brzina svetlosti beskonačna, Galilej je verovao u njenu konačnost i pokušao je da izračuna brzinu svetlosti. Galileo i njegov pomoćnik nalazili su se na oko kilometar, dva jedan od drugog, na uzvišenim brežuljcima i obojica su imali po fenjer. U trenutku kada Galilej otkrije svoj fenjer, on bi započeo merenje vremena, a završio bi kada bi pomoćnik otkrio svoj fenjer – što je trebalo da bude u momentu kada pomoćnik primeti svetlost Galilejevog fenjera. Međutim, ovom metodom se svakako nije mogla izračunati brzina svetlosti, budući da je rastojanje između njih svetlost prelazila za izuzetno malo vreme.

Krajem 1609. godine, Galilej dolazi do nekih skica i crteža ’’sprave uz pomoć koje se bolje vide zvezde i neprijateljske trupe’’, poreklom iz Holandije. Tako on konstruiše i sastavlja verovatno najbolji durbin tog vremena (uvećanja od 32 ili 33 puta), a uperivši ga u nebo, izumeo je od njega prvi teleskop.

 

povratak na pocetnu stranu!