Током протеклих девет месеци, Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи већа него на почетку рата (око 225.000) и још увек није била добро опремљена. Иако су Велика Британија и Француска говориле о озбиљнијој војној помоћи Србији, ништа није урађено све док већ није било касно. Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији, али су касно стигле у грчки град Солун. Делимични разлог за ово одлагање су била сукобљена мишљења у грчкој влади о овом рату.

Према Србији су кренуле бугарска, немачка и аустро-угарска војска, све под командом фелдмаршала Макензена, које су укупно бројале око 500.000 људи. Немци и Аустро-Угари су започели свој напад 5. октобра масовном артиљеријском припремом, коју су следиле преласци преко река Саве и Дунава. Затим је 11. новембра бугарска војска напала из два правца, једним са севера према Нишу, а једним са југа према Скопљу. Бугарска војска је била велика и брзо се пробила кроз слабије српске снаге које су покушавале да зауставе њено напредовање. Због бугарског пробоја, позиција Србије је била безнадежна; њена главна војска на северу земље би или била окружена и приморана на предају или би морала да покуша да се повуче.

Војвода Путник је наредио повлачење на југ и запад према Црној Гори и Албанији. Време је било лоше, као и путеви, а војска је морала да помогне десетинама хиљада цивила који су се повлачили са њом. Укупно је око 125.000 српских војника стигло до обале Јадранског мора и укрцало се на француске транспортне бродове који су их превезли на бројна грчка острва (већина је отишла на Крф), пре него што су послани за Солун. Војвода Путник је морао бити ношен током целог повлачења и умро је мало више од годину дана након тога у болници у Француској.(Умро у Ници 1917. године)

1.