POTREBE KRALJA MILANA

Voja Antonić: Kremansko neproročanstvo - Istorija jedne obmane

      - E ne! Pogodi Tarabić!
       Tim rečima mnogi Srbi su komentarisali svaki važniji događaj u 20. veku. Čak i danas, većina će posvedočiti da su proroci iz Kremana mogli da vide budućnost, da su godinama unapred najavljivali ratove, uspone i padove vladara i da su dobro znali kakva sudbina čeka Srbiju. Tako se proročke vizije Miloša i Mitra Tarabića navode kao neoboriv dokaz za tvrdnju da na svetu postoje posebno obdareni ljudi koji su u stanju da vide budućnost.
       Kremansko proročanstvo, mada više od jednog veka staro, naše je najpoznatije proročanstvo. Na neki način ono postoji kao mit, koji povezuje starovremensko praznoverje i moderne koncepte ezoteričnog pogleda na svet, koji su uvezli zagovornici savremenog zapadnog pokreta poznatog pod nazivom New age ili Novo doba. Ključna zasluga za bezrezervno poverenje koje većina ljudi danas gaji prema kremanskim prorocima pripada medijima, u kojima se rado citiraju proročanstva i porede se sa kasnijim događajima, iz čega redovno proizilazi zaključak da su Tarabići bili pravi proroci.
       Danas postoji veliki broj proročanstava koja se pripisuju Milošu i Mitru Tarabiću. Ovaj broj je tokom 20. veka neprestano rastao, ali čak i danas, preko sto godina od Mitrove smrti, javljaju se novi autori sa svojim svedočenjima. Analizom ovih proročanstava dolazimo do zaključka da svako od njih možemo da smestimo u jednu od sledeće tri grupe:
       1. Proročanstva koja su "izrečena" tek posle događaja na koji se odnose (retrodatirana proročanstva).
       Ovo je najbrojnija grupa. Čine je proročanstva za koja se tvrdi da su ih proroci izrekli pre događaja, mada o tome nema ni pomena u pisanim tragovima toga vremena. Tek posle događaja, pojavljuje se sijaset tvrdnji hroničara da su ti događaji bili prorečeni, za šta se ponekad podnose i falsifikovani ili manje-više vešto konstruisani dokazi.
       Da li usmena svedočenja možemo da prihvatimo kao verodostojna? Naravno, moguće je da je svedok govorio istinu, ali je isto tako moguće i da je tu svoju "istinu" prilagodio ciljevima koje često nije teško prozreti. Svedok, takođe, često prenosi tuđe reči kao svoje (a na dužem putu "od usta do usta" veća je opasnost da se informacija svesno ili nesvesno izmeni), pa može čak i da uveri sebe da je zaista čuo nešto što bi možda samo želeo da čuje. Moguće je, takođe, da je on "samo malo" doterao reči proroka, čime je proročanstvu naknadno omogućio da se "ispuni".
       Postojalo je, recimo, proročanstvo koje je govorilo da će "na Zemlji biti tama koja će tri dana i tri noći trajati". Zanimljivo proročanstvo, ali neostvareno; zato su analitičari desetak godina po završetku Prvog svetskog rata malo preuredili ove reči, pa izjavili da su Tarabići prorekli da će "Srbija tri leta biti u mraku". I eto ostvarenog proročanstva o izbeglištvu srpske vojske, koje je zaista trajalo tri godine, od 1915. do 1918.
       Mnogo puta je vlast ili opozicija u Srbiji koristila kremansko proročanstvo u svrhu političke agitacije, a da bi sugerisani razvoj budućih događaja bio uverljiviji, bilo je poželjno najpre stvoriti kod naroda uverenje da ima posla sa pravim, a ne sa lažnim prorocima. Zbog toga su neprestano izmišljana i proročanstva kojima su "prorečeni" događaji iz prošlosti, a iz kojih proizilazi da su bila nepogrešivo ispunjena. Tako je najvažniji zadatak retrodatiranih proročanstava zapravo bio da daju legitimitet nekim novim proročanstvima. Forma je uvek ista: tvrdi se da su Tarabići nepogrešivo prorekli sve događaje iz prošlosti (čija se lista pri tom navodi), pa zato treba verovati i u novo proročanstvo, kojim se najavljuje odlazak, dolazak ili ostanak tog-i-tog vladara. I pošto je to sudbina (od koje se ne može pobeći), hajde da svi prihvatimo novu realnost.
       U kremanskom proročanstvu ima mnogo primera za ovu grupu. To su uglavnom proročanstva koja se odnose na Prvi i Drugi svetski rat, tehničke pronalaske, sudbinu državnika i tako dalje. Proročanstvo o gradnji kremanske crkve, kao što ćemo kasnije videti, čak je tri puta naknadno iz osnova menjano i tako prilagođavano stvarnom toku njene gradnje.
       2. Proročanstva koja su neodređena i nedefinisana, a univerzalno su primenljiva na skoro svaki događaj ("džoker-proročanstva").
       Ovu grupu čine proročanstva koja su veoma zanimljiva, jer često razotkrivaju strahove i nadanja cele jedne nacije. Posebno je interesantno to što mnoge navodne proročke vizije iz ove grupe, mada se danas pripisuju Tarabićima, zapravo uopšte nisu njihove, jer ih je narod u prošlosti pripisivao drugim, tada aktuelnim prorocima. Ova "selidba" konteksta nedefinisanih proročanstava sasvim je logična, jer se ona uvek (ili bar periodično) ostvaruju, pa je šteta ne iskoristiti ih posle svakog njihovog "ispunjenja".
       Proročanstva iz ove grupe su kao mrlje od mastila, koje mogu da predstavljaju bilo šta. Onaj kome se serviraju, može u njima da vidi sve što mu se sugeriše. Ova greška ljudske percepcije, kad se nedefinisana i nedorečena stvar opaža kao nešto konkretno i određeno, naziva se pareidolija. Da bi iluzija određenosti bila potpuna, džoker-proročanstva uglavnom se navode tako što se najpre kaže šta se tačno njima proriče, pa se tek onda saopštava prorokova izvorna poruka, jer će čitalac tako proročanstvu uvek dodeliti sugerisani kontekst. Ova proročanstva po pravilu nisu falsifikati i uvek su izrečena pre događaja, ali je trik u tome što se u njima ništa određeno ne kaže, a kontekst, u kome se stvara privid preciznosti i određenosti, dodaje se tek posle događaja. Kad, recimo, čitamo Nostradamusova proročanstva, koja su bez izuzetka pisana nedefinisanim i teško razumljivim jezikom, teško da ćemo u njegovim katrenama videti bilo šta - osim, naravno, ako nam pripovedač pre toga ponudi ideju šta treba da vidimo.
       Za džoker-proročanstva možemo da kažemo da bi najveće čudo bilo ako se neko od njih ne bi ispunilo.
       3. Proročanstva koja se odnose na budućnost, a za koja nije ni okvirno navedeno kada će se dogoditi (nedatirana proročanstva).
       Izvestan broj kremanskih proročkih vizija odnosi se na događaje koji do sada nisu ispunjeni, ali ničim nije nagovešteno kada treba očekivati njihovo ispunjenje. Veština davanja nedatiranih proročanstava bila je poznata još Nostradamusu, koji je, od preko hiljadu izrečenih proročanstava, samo za jedno precizno naveo godinu u kojoj treba očekivati njegovo ispunjenje. Imali smo sreću da budemo svedoci neispunjenja tog proročanstva, jer je njime najavljeno da će se nešto strašno desiti u sedmom mesecu 1999. godine. Slučaj je hteo da je to bio jedan od retkih meseci tokom ovog burnog perioda, u kome se baš ništa značajno nije dogodilo.
       Ako u proročanstvu nije bar okvirno određen period u kome treba očekivati njegovo ispunjenje, onda to i nije proročanstvo. Ukoliko neko sebe smatra prorokom, mora da formuliše svoja proročanstva tako da postoji realna mogućnost da se ono ispuni, ali isto tako i da se ne ispuni, jer u suprotnom to ne bi bilo proročanstvo nego neoboriva tvrdnja.
       Proročanstvo koje nije vremenski precizirano ne može "da se ne ispuni", jer je uvek moguće tvrditi da će se ono kad-tad ispuniti! Ako neko, recimo, kaže da će se Sunce ugasiti to onda nije proročanstvo nego naučna činjenica; a ako tvrdi da će se to sutra dogoditi, onda ipak jeste proročanstvo. Tačno ili pogrešno - videćemo sutra.
      
       KAKO JE POČELO:Ako je verovati najstarijem novinskom tekstu o kremanskom proročanstvu, koji je objavljen 1902. godine, stvaranje mita započelo je 1888. godine kada je kralj Milan Obrenović hteo da se razvede od kraljice Natalije. Kraljevi kao kraljevi - imali su svaku stvar koju su želeli, osim jedne: nisu smeli da imaju svoj privatni život. Interesi zemlje kojom su vladali oduvek su bili iznad njihovih ličnih interesa, pa su savetnici uveravali kralja Milana da nikako ne sme da se razvede, jer to ne bi bilo dobro za Srbiju. Kralj se dovijao kako je umeo, a najbolje što je uspeo da smisli bila je priča da su njegov razvod proroci najavili još pre dvadeset godina. To je, dakle, sudbina, a od sudbine još niko nije pobegao. Dakle, ili razvod ili propast...
       Ma koliko nama danas ova priča zvučala naivno, izgleda da je ona odigrala važnu ulogu, jer je kralj Milan ipak sproveo svoju želju do kraja. Kasnije je Čedomilj Mijatović, poslanik Kraljevine Srbije na dvoru u Londonu, svedočio da se kralj istim trikom (i sa istim uspehom) poslužio kad je hteo da se odrekne prestola. Teško je danas reći koliko istine ima u ovim pričama, ali ne treba sumnjati da im je narod verovao, pa sa velikom verovatnoćom možemo da pretpostavimo da se u njima nalazi koren kremanskog mita, bar u onom obliku u kome ga danas poznajemo.
       Evo tog prvog novinskog teksta o kremanskom proročanstvu, mada se u njemu još uvek ne pominju ni Kremna ni Tarabići; njih će tek kasniji razvoj događaja dovesti u vezu sa pričom koja sledi. Ovaj članak pojavio se 30. aprila 1902. godine u dnevnom listu "Male Novine" (čiji je direktor i vlasnik bio publicista Pera Todorović), a govori o jednom ministarskom sastanku. Tekst čiji deo navodimo izazvao je ogromno interesovanje kod čitalačke publike.
       Bilo je to u leto 1888. god, a u doba kada je kobna domaća zavada između kraljevskih supruga bila u najvećem jeku. Tužba za razvod braka već je bila podignuta, a mesto g. S. Grujića na vladu bejaše došao g. Nikola Hristić s g. Čedom Mijatovićem i ostalim ministrima iz toga kabineta, za koje se javno govorilo da mu je glavna zadaća da razvenča kralja i kraljicu.
       Jedne večeri u velikoj dvorani u ministarstvu spoljnih poslova bejahu iskupljena sva gospoda g. ministri, samo se još očekivalo na g. Č. Mijatovića, pa da se otpočne ministarska sednica. Čekali su vrlo dugo, ali g. Mijatović ne dođe. A međutim bez njega se nije mogla držati sednica, jer je baš on imao da donese od Nj. Vel. Kralja Milana važna saopštenja, zbog kojih je upravo i trebalo držati ovu ministarsku sednicu. Bilo je već prošlo 9 časova uveče, kada se g. Mijatović jedva jednom vrati. No kako je bilo već dosta pozno, to se dogovore da sednicu ostave za sutra ujutru, a sada da im g. Mijatović podnese izveštaj o svome dugom razgovoru s Nj. Vel. Kraljem.
       G. Mijatović uze izlagati i kazivati redom šta je sve od kralja čuo, pa na jedared zastade i okrete se g. ministru predsedniku.
       - Ama, molim vas, šta to znači, što mi je Njegovo Veličanstvo Kralj kad sam ga odvraćao od parničenja i razvoda braka u 2-3 maha uzviknuo: "To se mora svršiti!... Tako je suđeno!... Tako je još pre 20 godina prorečeno!... To je sudbina!..." Jes, tako mi je u 2-3 maha uzviknuo kralj Milan, a kad ga najzad upitah šta to treba da znači da je to prorečeno još pre 20 godina, i ko je to prorekao - kralj mi onda reče: Pitajte vašega gospodina ministra predsednika, on će vam to objasniti. Zbilja, znate li vi što o tome, gosp. predsedniče?
       Ali "gospodin ministar predsednik" Nikola Hristić neće tako lako otvoriti svoje srce čitaocima. Sve što će on, po tvrdnjama Čede Mijatovića i Pere Todorovića učiniti, biće da se pozove na fasciklu Arhive ministarstva unutrašnjih poslova iz 1868. godine, u kojoj se navodno nalaze dokumenta o dvadeset godina starom proročanstvu. Ova fascikla, kao lajtmotiv, kasnije će se provlačiti kroz sve priče o kremanskom proročanstvu, ali se, osim teksta koji sledi, neće pojaviti ni jedan opipljiv dokaz koji bi govorio u prilog tome da ona zaista postoji:
       No mesto da im priča stvar sam, on naredi da mu iz Arhive min. unutrašnjih poslova donesu fasciklu od 1868. godine.
       Tu u toj fascikuli našli su čitav niz dokumenata u kojima je zabeleženo mnogo važnih i interesnih stvari o jednom čudnom proročanstvu, koje je proreklo strašnu topčidersku katastrofu i mnoge druge sudbonosne događaje koji su se docnije razvijali u Srbiji.
       To čudno proročanstvo prostire se na čitav jedan vek i obuhvata ne samo prošlost i sadašnjost, već ide daleko i u budućnost.
       Sve to pak dalo je povoda jednom našem državniku i književniku, te je o tome napisao krasan istorijski roman, koji ćemo kroz koji dan početi da donosimo u našem podlistku!...
       Znajući da je intriga uspela i da upravo takvo interesovanje prodaje list, Pera Todorović će još dugo razvlačiti priču, iz broja u broj. Čitaoci će se svaki put iznova ponadati da će već sutradan videti to famozno "proročanstvo iz fascikule"... i to će, dan za danom, trajati još tačno 300 nastavaka.
      
       TIRADA U 300 ČINOVA:Ali, da krenemo redom. Devet dana posle ovog uvoda, u istim novinama započeto je objavljivanje serije od četiri teksta iz pera Čedomilja Mijatovića. Čitaocima je najpre obećano da će dobiti poverljive informacije o starom proročanstvu i to direktno iz fascikle uzete iz arhive Ministarstva unutrašnjih poslova. Oni su, ipak, imali dosta razloga da budu razočarani ovim napisima, jer obećanje nikada nije ispunjeno.
       Jedna od retkih zanimljivih informacija bila je zapravo demanti navodne izjave kralja Milana da se u proročanstvu govori o njegovom razvodu, jer se sada odjednom tvrdi da je u njemu zapravo bilo reči o abdikaciji. Osim samog predmeta proročanstva, svi detalji priče ostali su isti: Čedomilj Mijatović tvrdi da su kralja Milana savetnici uveravali da on zbog viših interesa ne sme da napusti presto, ali se kralj na isti način zaklonio iza navodnog proročanstva.
       U daljoj genezi mita, dilema "ili-ili" (napuštanje žene - napuštanje prestola) rešiće se već 1916. godine, jer će Ilija Đukanović u listu "Velika Srbija" tvrditi da su Tarabići prorekli i jedan i drugi događaj - da će "vladar ženu oterati, pa zatim svoju zemlju ostaviti". Ova tvrdnja kasnije će dobro doći dr Radovanu Kazimiroviću, pa i svim savremenim autorima, jer ni jedan od njih neće svoje napore usmeriti ka tome da nekako odvoji istinu od mita, nego će se po svaku cenu truditi da od kremanskog proročanstva napravi što gušću čorbu.
       Evo izvoda iz prvog dela teksta, u kome Čedomilj Mijatović pokušava da izmeni prvobitnu tvrdnju, samo devet dana staru:
       Nije to bilo onom prilikom kad nam je kralj Milan saopštio svoju odluku da traži razvod braka s kraljicom Natalijom, kako vi velite u 117. br. "M. Novina", nego 19-og Februara 1889, kad nas je pozvao da nam saopšti da se rešio da kroz tri dana abdicira... Naravno da smo bili preneraženi kad nam je pomenutog dana uveče kralj pozvavši ceo kabinet k sebi u dvor, kazao da je se rešio da 22-ga abdicira. Svi smo se trudili da mu fatalnost te odluke živo predstavimo, i da ga od nje odvratimo. Proveli smo u takvim naporima skoro dva sata. Pred kraj te nesrećne naše audijencije kralj Milan, razdražen i s dosta gorčine, reče: "Ja se, Gospodo, vama drugima ne čudim, vi svi verujete da vam je dužnost da me od moga nameravanog koraka odvraćate, i da su vaši argumenti takvi da me mogu ubediti. Ali se čudim ovome Čedi Mijatoviću, koji zna vrlo dobro da to mora tako da bude, i da to nikakva rezonovanja i argumentovanja čovečanska ne mogu da spreče!"
       Kad smo iz dvora izlazili, predsednik kabineta, gospodin Nikola Hristić pozove nas da idemo svi onako skupa k njemu u njegovu kancelariju u Ministarstvu Unutrašnjih Dela. Tamo me je odmah pitao: šta znači ono što kralj reče da ja vrlo dobro znam da to mora tako da bude?! Ja sam onda njemu i svojim drugovima u kabinetu ispričao ovo što ću sad vama i vašim čitaocima da ispričam:
       Izgleda kao da je sa ovakvim krajem priča ostala da "visi u vazduhu", ali je upravo tako završen njen prvi nastavak. Bio je to uobičajeni trik kojim se novinari i scenaristi još i danas služe kad žele da održe pažnju publike i da stvore "sapunsku seriju". Šta je, dakle, krila zagonetna rečenica u kojoj kralj kaže da "Čeda Mijatović zna vrlo dobro da mora tako da bude"?
       Pre nego što nam to saopšti, Čeda Mijatović će nas još neko vreme držati u neizvesnosti. Vratiće se najpre u 1875. godinu da bi nam pripovedao o tome kako je pomogao da glas o kremanskom proroku stigne do kralja Milana Obrenovića:
       Kad je god. 1875. čiča Danilov kabinet raspustio narodnu skupštinu, odmah po pročitanom ukazu o tome iz gomile iznenađenih i uzbuđenih poslanika pristupi k meni jedan užički poslanik.
       "Vidiš li ti kako se sve zbiva što je onaj prorekao?!" reče mi.
       "Koji je to onaj?" zapitah.
       "Zar ti ne znaš za proricanja seljaka Mateje iz Kremne?"
       Kad mu rekoh da ne znam, on me pitaše da li knez za njih zna. Jer ako ne zna on treba da o njima sazna!
       Posle opširnog uvoda, autor je konačno otkrio šta je to što je kralj Milan rekao da "Čeda Mijatović zna vrlo dobro da mora tako da bude"? Bilo je to, naravno, proročanstvo koje je kralj iskoristio kao alibi za abdikaciju:
       Kad sam u jesen 1888-me proveo sedam ili osam dana pored kralja Milana u Glajhenbergu, odvraćajući ga po uputstvima G-dina Nikole Hristića i od same pomisli da presto ostavlja, kralj me je jednoga dana podsetio na proročanstvo kremansko. "Mnogo se što-šta od onoga što smo 1875-te čuli od toga doba ovamo ispunilo, ispuniće se bez sumnje i ova tačka o mom abdiciranju. Šta ću, tako mi je u knjizi sudbine zapisano! (...)
       Eto, čiča Nikola i vi svi u njegovom kabinetu moji ste verni i odani prijatelji, ali baš vaše držanje u pitanju moga razvoda braka, koje držanje vi smatrate da je u interesu dinastije, mene gura silom u abdikaciju! Šta je to nego jasno vidljiv prst sudbine?
       Ovo "kraljevsko" objašnjenje veoma je atraktivno, ali je za nas još značajnije to što je u ovom tekstu po prvi put pomenut izvesni Mateja iz Kremana. Dugo posle toga lomiće se koplja oko toga da li je taj Mateja zapravo bio Mitar Tarabić ili nije, ali o tome ćemo kasnije više govoriti. Za sada je važno da obratimo pažnju na jednu prostu osobinu koja manje-više prati sva proročanstva, pa i kremansko: pominju se anegdotski događaji koji su, dok se o njima govori, već daleka prošlost, a za tvrdnju da su oni ranije prorečeni ne nudi se nikakav dokaz. Možda bi se nekome moglo učiniti da dokaz sadrži famozna "fascikula" iz 1868. godine, ali ništa od kasnijeg razvoja događaja neće govoriti u prilog tome da ona zaista postoji. Naprotiv, 1928. godine pojaviće se čak i zvanična potvrda državnih organa da ta fascikla nikada nije postojala, međutim, pronalaziće se uvek novi načini da se ona na ovaj ili onaj način proglasi za neosporni dokaz.
       U istom tekstu navedeno je i jedno od retkih proročanstava za koje se može pretpostaviti da je izrečeno pre događaja, a s kojim je kasnije dovedeno u vezu. Ono govori o tome kako će nastupiti u Srbiji tako teška i zla vremena, da će živi ljudi prolazeći pored groblja govoriti: "Blago vama, koji ste pomrli, što ne živite!" ali će posle velikih beda i nesreća nastupiti opet vreme, u kome će živi, polazeći grobove svojih milih, govoriti: "Ej, da ste sad živi pa da vidite šta je srećan život!".
       Treba, ipak, znati da je tada to bila uobičajena stilska figura u srpskom govoru. Ljuba Stojanović je u Starim srpskim rodoslovima i letopisima (zapis broj 6019) citirao starca Isaiju, koji je, pišući o pogibiji na Marici, rekao "Togda va istinu ublažahu živi prežde umreših". Osim toga, budući da je to bilo veoma nemirno vreme sa puno obrta, ovo "proročanstvo" moglo bi da se primeni na praktično svaki rat, kakvih je u Srbiji bilo mnogo i pre i posle ovog svedočenja.
       Već od sledećeg, trećeg nastavka u "Malim novinama" počinje razvodnjavanje priče, jer se umesto poverljivih podataka nude bezvredne anegdote. Po svemu sudeći, prava priča se ovde završava uz diskretno obrazloženje da dalji podaci ne smeju da se iznose.

početna strana