Када је фашизам свом својом бруталном жестином грунуо на Балкан, поп Саво је био приправан да се суочи са још једним злом. Снагу је црпио из хришћанског поимања живота и човјека и опредјељења да се служи Богу и народу. У борби против узаврелих националних страсти, запаљивих идеологија и бруталне силе ушао је урођеном добром, разумјевањем и повјерењем, спремношћу на разговор и договор, хришћанским милосрђем и праштањем. Нема куће на Требави, Вучијаку и у Посавини у којој нам неће дуго и детаљно причати о попу Сави Божићу. Казаће вам о њему са дубоким поштовањем и побожношћу као што се приповједа о великим светитељима и просветитељима, мученицима и страдалницима. А прича, или тачније речено легенда, памти све што је овај свештеник урадио на духовном и материјалном препороду овог подручја и његовој одбрани од фашистичког ножа, метка и логора, како је бранио свој народ од других, али и друге од својих. Памти народ све: и шта је у којој прилици рекао и чему их је савјетовао, шта је критиковао и с чим се није слагао, чему их је учио и шта им је све показао... Све је сачувано у памћењу и преношено причањем с кољена на кољено, а у народну причу се теже улази него у историју и писмо. Да би се ушло у народно предање мора се бити неко као ''Нетко бјеше страхињићу бане'', а да би се ушло у уџбенике историје мора се бити по укусу и вољи актелне власти. Зато је, ма колико то изгледало апсурдно, у легенди и предању више истине него у важећим историјским уџбеницима.У народној школи Поп Саво Божић је рођен 1886. године у Доњим Осјечанима од оца Марка и мајке Павлије. Као и сва српска дјеца тога времена производњи се учио у породичној задрузи, историји и етици из народног предања и пјесме, а вјери из традиционалних обреда и урођене побожности. Ту је био темељ и суштина образовања и васпитања, а све остало је била само надоградња на чврст темељ. Основну школу је учио у Кожухама, гимназију у Тузли, а богословију у Раљеву. По природи знатижељан и отворен учио је из књига, и из живота, и са путовања. Брзо је прихватио ново и стављао га у функцију провјерених и традиционалних вриједности.Рукоположен је за ђакона 2. септембра 1912. године, а 15. априла 1914. долази за администратора парохије у Толису за коју се веже цијелим остатком земног живота. Ту је 12. новембра 1932. постављен за пароха, 12. септембра 1936. године произведен у протојереја, а одатле је и руководио одбраном народа од истребљења у периоду од 1941. до 1945. године.  На путу преко Голготе Младог свештеника је одмах на почетку његовог духовног дјеловања чекало велико искушење Први свјетски рат. Као и све Србе од знања и части чекала га је Голгота. Прво је затворен у злогласну Црну кућу у Бањој Луци, а одатле депортован у логор у Араду из кога је успио побјећи и уз помоћ Руса се пребацити у Солун гдје се прикључује српској војсци и са њом учествује у пробоју Солунског фронта и у великом ратном походу на ослобађању и уједињењу свих српских земаља. На томе путу искушења показао је да посједује све особине свог народа чврстину, одлучност, храброст и издржљивост. Био је робијаш и ратник, али у сваком тренутку је остао оно што је био по животном опредељењу православни свештеник, непоколебљив у вјери и у служби народу и када му је најтеже.Послије рата поп Саво наставља да остварује младалачке снове о духовном и материјалном препороду народа. Стално је са људима и међу њима. Поучава их савременој производњи и о свему ономе што је из књига научио и на путовањима видио и повезује их тананим нитима хуманизма и солидарности. Водио их је из акције у акцију без предаха: од изградњи школа па подизања светих храмова у Толису и Скугрићу, преко отварања амбуланте, библиотеке, читаонице и позоришне сале у Толису па до највећег пројекта изградња државне цесте на релацији Брчко – Лончари – Обудовац – Слатина – Скугрић – Толиса – Дуга Њива – Чивчије – Осјечани – Добој. Као да је слутио да ће управо овај пут једног дана 1992. године за српски народ постати коридор живота. За све ове пројекте као срески и бански вијећник успио је обезбједити и значајну државну помоћ. Без имало претјеривања може се тврдити да је захваљујући попу Сави између два свјетска рата ово подручје доживјело материјалну и духовну ренесансу препород какав није виђен ни прије а ни послије њега.  Брига за сваког човјека Када је фашиза својом бруталном жестином грунуо на Балкан, поп Саво је био приправан да се суочи са још једним злом. Снагу је црпио из хришћанског поимања живота и човјека и опредјељења да се служи Богу и народу. У борби против узаврелих националних страсти, запаљивих идеологија и бруталне силе ушао је урођеном добротом, разумјевањем и повјерењем, спремношћу на разговор и договор, хришћанским милосрђем и праштањем. Разговарао је са свима и са силним и о силним, и са окрутним и безобзирним, и са безбожним и безосјећајним само да би сачувао народ од покоља и прогона. Чувао је четнике од партизана и партизане од четника, а Србе, Хрвате и муслимане једне од других. Успјевао је ријечју и молитвом да им исукане мачеве враћа у корице, да их, макар привремено, убиједи да смо сви народ истог коријена и једног језика, да дијелимо исту трагичну историјску судбину и исто поднебље и земљу. Таквог миротворца представници народа су на Ђурђев дан 1942. године изабрали за комаданта Требавског одреда. Одред му је служио да његовим оружјем заштити народ од кољача и паликућа када других средстава није било, да и њима брани ово подручје од судбине Козаре и Јасеновца, али да својим ауторитетом комаданта брани и друге од Одреда. Снагом свог духа и Одреда одгонио је злочин и злочинце са овог подручја, чувао и сачувао народ и његове домове.  Јеванђељем против комуниста Комунистичка идеологија са примамљивим паролама о социјалној правди и једнакости са лажним обећањима о изградњи срећног друштва из бајки успјела је да заведе велики број људи, претежно младеж. Организовала их је у партијске ћелије и организације које је наоружавала и претварала у војне формације. Поп Саво је увиђао сву погубност ове наоружане идеологије, схватао је опасност од подјела и братоубилачког рата, види сву пустош друштва без Бога и борио ријечју, молбом и молитвом, али не и средствима регресије затворима, прогонима, логорима и егзекуцијама. Борио се ријечју, молбом и молитвом, сажаљењем и праштањем против оних који су једино признавали и разумјевали језик силе. Комунисти су слободно долазили и пролазили територијом Требавског одреда чак и вијећници АВНОЈ-а па и цијеле пролетерске бригаде под једним условом да не смију на овом подручју започети братоубилачки обрачу. Када им више није била потребна помоћ и заштита попа Саве, када су Рузвелт и Черчил на Јалти и у Техерану Стаљину и Титу на тацни испоручили Југославију, када је Црвена армија умарширала на тенковима у Београд и устоличила Броза кренуо је и коначан обрачун комуниста са требавским попом и његовим Одредом. Сачувао је Требаву, Вучијак и Посавину од Нијемаца и усташа, али их није могао сачувати од ''својих''.  Издајник зато што није издао У повлачењу пред оружјем савезника у рукама комуниста поп Саво је мучки ликвидиран највјероватније код Теслића 1. маја 1945. године. Због чега ликвидација, а не суђење, макар оно монтирано и импровизовано каквих је било у великом броју послије ''ослобађања''. Разлог је једноставан није му се имало за шта судити, а поред њега живог Требава, Вучијак и Посавина другог ауторитета власти не би прихватили. А и опасно би било да се на том суђењу чује оно што су потписали: др Војислав Кецман, први предсједник ЗАВНОБиХ-а: ''О попу Сави чуо сам да је човјек чист, несебичан, спреман и пожртвован.''Тодор Тошо Вујановић, истакнути партизански комадант и комунистички функционер: ''Попу Сави као човјеку и јавном раднику може се одати такво признање да му се подигне споменик у сваком већем мјесту земље.'' Хамдија Браво, љекар и комунистички функционер ''Ако би се додјељивала Нобелова награда за праведност и људско дијело, лично мислим да би поп Саво био тај коме би је требало додијелити'' Данко Кабиљо, пријератни јеврејски трговац и послијератни комунистички функционер: ''Када се говори о попу Сави треба се устати.''Призивање атеиста и револуционара непомирљивом идеолошком противнику сама за себе говори све. Државна комисија ФНДЈ за утврђивање ратних злочина издала је саопштење број 69 од 1. јула 1945. године у коме се каже да је поп Саво Божић ''издајник свог народа.'' Постао је издајник зато што није издао свој род, своју вјеру и свог краља. Како онда звати оне који све ово издадоше одједном