Duboko u srcu Jordana, dodirnut vetrom i pustinjskom vrelinom, ugnezdio se ovaj peskoviti dragulj.To je prosto jedan trag u vremenu, vekovima zaboravljen i ostavljen, dok se njegova veličanstvenost rasipala niz vetar i zamirala pod pjesčanim dinama.Nekadašnja prestonica plemenitog arapskog kraljevstva Nabatejaca toliko moćna i bitna za svoj narod, cvetala je tada kao najznačajniji centar trgovine začinima, pružajući utočište mnogim. Ali naglo,političke promjene su je progutale, ostvaljajući za sobom tišinu u koju je tako bolno tonula, pretvarajući je u puki zaborav.
Petra je grad koji se uvek veličanstveno vraća.Jedno novo iskustvo, koje je prepoznao švajcarski istraživač Johan Ludvig Burhardt 1812.godine i približio današnjim znatiželjnim posmatračima, proteže se, naizgled, u nedogled.
U trenutku kada stijene postanu tako gusto zbijene da se čini da su one same samo uski rez u prostoru, neočekivano počinje da se ukazuje spektakularni hram pažljivo izvajan u masivnoj, suvoj steni. U tom trenutku otpočinje prvi kontakt sa skrivenim zdanjima Petre. Ništa u ovom stjenovitom kompleksu neremeti taj prastari doživljaj koji se iznova ponavlja, čak i svaki put kada bismo se vratili na mesto koje smo već vidjeli. Jednostavno, ta jačina doživljaja obuzima nas tako, da niko ne može ostati ravnodušan.
Idući dalje, otkriva se čitav gradski kompleks. Amfiteatri, forumi, kolonade stubova, kuće čiji je samo front definisan da bi se oblikovao vizuelni utisak cjelovitosti arhitekture. Ali sve su to u stvari prirodne forme koje su pametno iskorišćene i koje pritom imaju sve elemente jednog kompleksnog arhitektonskog objekta. Sama unutrašnjost vajana je prirodom, a dekor je proizvod vremena, taloženja i spiranja, gde su dobijeni nevjerovatni prelazi kolorita, toliko pravilni u svojoj pojavi.
Sam grad poznat je po vodenim tunelima i kamenim strukturama uklesanim u stenu. Neshvatljivo je kako je čovek to načinio. Ta zdanja kao da su iznikla iz samih stijena, stapajući se sa konturom, kao da ih je stena sama vajala.. Isprane stene neobičnih oblika, prožete po kojim stablom sa zbunjujuće bogatom krošnjom, prate nas u stopu. Stijene se dižu sve do tačke kada postaju procep koji mahom zatvara nebo.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
