Prvu generaciju (1951-1958) karakterisu koristenje elektronskih (vakumskih) cevi kao aktivnih elemenata i kablovskih veza između elemenata. Ovi elementi su bili veliki, trosili su mnogo struje i oslobadjali veliku količinu toplote. Racunari su bili veliki npr. ENIAC je bio težak 30 tona i trošio je oko 174 KWh. Za skladistenje programa i podataka koristile su se razlicite memorije (magnetne trake i dobosi). Za pisanje programa koristio se mašinski jezik.

  Drugu generaciju (1959-1963) karakterisu tranzistori koji su se ugradjivali umesto elektronskih cevi. Bili su jeftiniji, brzi, manji, trosili manje elektricne energije i razvijali manje toplote. Najpoznatiji racunari ove generacije bili su Philco Transac S-2000 i IBM 1401. Pored hardverskih unapređenja pojavili su se i novi programski jezici : Flow-Matic, iz kog su kasnije nastali COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP.

  Trecu generaciju (1964-1970) karakterise primena integrisanih kola (Integrafed Circuit). Uvodjenje integralnih i LSI (Large Scale Integration) integralnih kola sa visokim stepenom integracije omogucilo je proizvodnju cipova sa hiljadama tranzistora. Niska cena, visoka pouzdanost, male dimenzije, mala potrosnja elektricne energije i brzina izvođenja operacija zacajno su unapredili razvoj mini racunara. Za skladistenje podataka i programa koristile su se magnetne trake. Ovu generaciju karakterisu i poboljsane periferne jedinice koje su omogicile povezivanje vise perifernih uređaja i povezivanje vise racunara pomoću telefonske linije.
  Za upravljanjem i kontrolu računara razvili su se operativni sistemi, a za pisanje programa koriste se viši programski jezici COBOL, FORTRAN, ALGOL i LISP.Najkarekteristicniji racunari za ovu generaciju su IBM 360 i PDP-1.

  Cetvrtu generaciju (1971-1987) karakterisu komponente izradjene na bazi poluprovodnickih sklopova koristenjem LSI (Large Scale Integrated) i VLSI (Verrz Large Scale Integration) visoko integrisanih sklopova koja omogucava stvaranje mikroprocesora koji predstavlja osnovu danasnjih racunara. 
Poboljsane hardverskih karakteristika dovodi do smanjenja dimenzija racunara, povecanja kapaciteta glavne i periferijske memorije, znatno brze obrade podataka.
  Operativni sistemi su jednostavniji za upotrebu vecem broju korisnika. Novi programski jezici su omogucili lakse pisanje aplikativnog softvera koji se koristi u svim sverama drustva.