Biografija

Ernesto Gevara de la Serna, poznatiji kao Ce Gevara ili samo Ce (sp. Ernesto Guevara de la Serna, Che; rodjen 14. juna 1928. u mestu Rosario, u Argentini, ubijen 9. oktobra 1967. u selu La Igera, u bolivijskoj provinciji Valje Grande) je bio marksisticki revolucionar, kubanski gerilski vodja i teoreticar, lekar, diplomata i pisac.Gevara je predstavljao jednu od kljucnih licnosti u revoluciji Fidela Kastra na Kubi (1956–1959), kao clan pokreta „26. jul“. Nakon pobede revolucije, nekoliko godina je bio aktivan u promociji revolucije drustva, putujuci po svetu kao diplomata Kube, a zatim se licno angazovao u pokretima za oslobodjenje od diktatorskih rezima putem gerilske borbe, najpre u Kongu, za vreme vladavine Moiza Combea, a potom u Boliviji. U Boliviji, spregom Americke obavestajne agencije i bolivijske vojske, Gevara je najpre uhvacen, a odmah sutradan ubijen. Njegov lik, kao borca za oslobodjenje i zrtve imperijalizma, i danas, nekoliko decenija posle njegove smrti, predstavlja jedan od glavnih simbola i ikona drustvene i politicke revolucije sirom sveta. Kao strog vojskovodja, i potpuno posvecen svom revolucionarnom cilju sa ogromnim moralnim autoritetom nad svojim trupama, on je ostao kontroverzna licnost od velike istorijske vaznosti.

Casopis „Tajm“ proglasio je Gevaru jednim od 20 najvecih svetskih ikona i heroja u okviru 100 najuticajnijih ljudi sveta 20. veka, a cuvenu fotografiju Gevare , koju je nacinio Alberto „Korda“ Dijaz, Akademija umetnosti u Merilendu proglasila je „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom dvadesetog veka“.Ernesto Gevara de la Serna je rodjen u dobrostojecoj porodici spansko-irskog porekla. Njegov otac, Ernesto Rafael Gevara Linc, potice iz spansko-irske porodice (majka mu je bila Irkinja), bio je arhitekta po struci i pripadao je argentinskoj oligarhiji. Njegova majka, Selija de la Serna, bila je spanskog porekla. Ernesto je bio najstariji od petoro dece. Dve godine posle rodjenja ustanovljeno je da Ernesto boluje od astme; lecenje nije pomoglo, te su roditelji odlucili da se iz vlaznog Buenos Ajresa presele u Kordobu, u varos Alta Grasija, u unutrasnjosti zemlje. Iako je patio od napada astme, koji su kasnije cak i drasticno uticali na njegov zivot, Ernesto se istakao kao sportista, cesto plivajuci, igrajuci fudbal, golf i ragbi.Njegov drug Alberto Granado opisivao je kasnije kako je Ernesto imao cudnu tendenciju da sokira ljude: „...imao je nekoliko nadimaka. Zvali su ga »El Loko« (sp. El Loco, „Ludi“) Gevara. ... Hvalio se kako se retko kupa, na primer. Zvali su ga i »Canco« (sp. Chancho, „svinja“). Znao je i da kaze: »Ima 6 meseci kako nisam oprao ovu ragbi-majicu«...“. U Kordobi je zavrsio gimnaziju, a kad mu je bilo 19 godina, porodica se ponovo vratila u Buenos Ajres da bi Ernesto upisao medicinski fakultet, 1948. godine. Po profesiji je bio lekar.

Za vreme studija pozvan je na regrutaciju i nalaz vojne komisije je bio da je mladic „delikatnog zdravlja, sa hronicnom astmom, nesposoban za vojnu sluzbu“.Dana 23. oktobra 1951, jos uvek ne zavrsivsi fakultet, Ernesto je iz Buenos Ajresa otputovao u Kordobu, odakle je sa starim drugom Albertom Granadom krenuo na putovanje ka severu. Krenuli su svojim starim motociklom, marke „Norton 500“, kojem su dali nadimak „La Poderosa“ (na spanskom: „Mocna“).Putovali su preko Argentine do Cilea, a odatle pacifickom obalom kada se „La Poderosa“ pokvarila i prestala sa radom. Ostavivsi motocikl u Cileu, nastavili su put ka severu, koristeci autobus, autostop, morske puteve ili iduci peske. Presli su Cile, dosli u Peru, gde su posetili Macu Pikcu, radili u rudniku, prali posudje, istovarali robu sa brodova i radili druge fizicke poslove. 1. maja su stigli u Limu, gde su upoznali doktora Uga Peskea, peruanskog naucnika i direktora nacionalnog programa za lepru, te zaljubljenika u marksizam. Razgovori sa Peskeom, kako je Gevara kasnije sam govorio, bili su veoma vazni za promenu njegovog stava prema zivotu i drustvu.Iz Perua su presli u Kolumbiju, a zatim u Venecuelu, u Karakas. Tu je Granado, koji je imao ranija iskustva sa tropskim bolestima, ostao da radi, a Ernesto je nastavio ka severu. Jedan od njegovih poznanika ga je avionom prebacio u SAD, u Majami. gde je ostao oko mesec dana, radeci kao kelner i perac posudja u baru. Nakon mesec dana vratio se avionom u Buenos Ajres.Za sve ovo vreme, Ernesto je pisao svoj dnevnik putovanja, tzv. „Dnevnik motocikliste“ (sp. Diarios de motocicleta), koji je godinama kasnije postao dobro prodavan sirom sveta u izdanju Njujork tajmsa, 2004. godine se pretocio i na filmsko platno, pod imenom „Dnevnik motocikliste“. Gevara je docnije govorio kako je kroz putovanja kroz Latinsku Ameriku doziveo „bliski susret sa siromastvom, gladju i bolestima“, skupa sa „nemogucnoscu lecenja deteta zbog nedostatka novca“ i „zatupljivanjem od stalne gladi i kaznjavanja“, koje vodi ka tome da otac „prihvati gubitak sina kao nevaznu nezgodu“. Gevara je kasnije takodje navodio da ga je upravo ovo iskustvo navelo na zakljucak da, ako zeli da pomogne ovim ljudima, mora napustiti carstvo medicine i razmisliti o politickoj areni oruzane borbe.